Die Presse: Балкан, oд народа ка нацији

Најстрашније код сећања на балканске конфликте од 1991-2001. године је ужасавајућа помисао, да су се они могли избећи. Наравно да то у крајњој линији вреди за сваки конфликт, али да би се спречило избијање тог специфичног низа сукоба, нису биле потребне монументално-драматичне мере.

Напротив, они су се могли избећи на смешно лагани начин. Прохујали су тим простором као бизарна серија олуја у чаши воде. То је још теже поднети од помисли на 120.000 мртвих и на стотине хиљада рањених и протераних.

И, шта ћемо сада? Да ли се тамо неко смеје?

Најпре српски случај. Ултранационалисти од јуче су постали просвећени прагматичари од данас - то је, плус или минус, главни тон свих западних коментара. При томе се превиђа чињеница, да српске политичке елите с почетка деведесетих никада нису деловале националистички, или шта више ултранационалистички, већ више као "народне" вође.

Зоран Ђинђић је водио "националистичку" политику, али они пре њега нису били ни достигли тај идеолошки степен развоја, они су напротив функционисали као "народни" трибуни.

Национална држава као државни резон

У уско ограниченом јавном дискурсу Србије с краја осамдесетих и доброг дела деведестих година није ни било речи о "српској нацији", већ искључиво о "српском народу". То се питање службено постављало као "шта је добро за народ?".

Скоро да се можемо вратити на заборављеног немачког социолога Макса Хилдеберт Боема, који је у свом научном каталогу слагао измишљене категорије "народног" као питу, на пример народносно, народско, народнично, родно, народносуштинско, народноредно. Листа му је текла у недоглед.

Данашњи јавни дискурс обележен је напротив кроз питање: "Шта је добро за Србију?" То је корак од седам миља! Коначно је "Србија" та која се рачуна. Народно "биће" је гурнуто у други план, сада актуелни српски лидери размишљају у терминима националне државе, државног резона, дипломатске игре и вештине, или бриге за добробит грађана Србије.

Сад би неко са стране могао да теоретизира како су националне државе реликт историјских времена. Да Срби поново јуре за старомодним феноменима. Где год да се иде, они стижу касно.

Међутим, националне државе као "историјски реликт" - у политичкој теорији већ више пута сахрањене и на чудесан начин ускрсле - се и даље понашају врло живахно, одбијају да изумру, стално проналазе нове начине да се презентују у модерном светлу. Сво оно натезање ЕУ- земаља чланица у Бриселу, око било ког питања које се стави на дневни ред, врло сликовито доказује ту тезу.

Српски политичари, у оној мери у којој се пребацују на терминологију "државе-нације" су према томе сасвим у тренду - то што они носе је најновија мода у читавој Европи. Питање које квари ту слику је "А зашто то није било могуће пре двадесет и пет година?" Било би то толико паметније, да не кажемо неупоредиво јефтиније решење.

Чак је и персонални континуитет осигуран, будући да су неки од данашњих просвећено националних лидера, као на пример премијер Ивица Дачић, припадали и старом аморфно-народном "бићу". Постоји ли неко рационално објашњење зашто су Срби тада одбијали да од народа пређу у нацију?

Друго отворено питање које се поставља у европској дипломатији и медијима је да ли су данашњи српски политичари искрени у томе када добробит Србије и њених грађана стављају испред добробити косовских Срба? Или када изјављују да више неће допустити да народ уцењује нацију? Да Србија то више не може издржти, а да се не сломи? На то је већ лакше одговорити - неважно је шта они о томе заиста мисле, докле год то озбиљно спроводе.

А нема сумње да то чине. Не зато што су сада постали други људи, него, да се послужимо терминологијом Томаса Лукмана, зато што су коначно категорије као време, простор, узрочност и циљ избацили из српског "Светог космоса" и интегрисали их у прагматичну стварност овде и сада.

"Националисти" као Ангела Меркел

Тек сада, као последица тог преокрета, актуелни државни врх у Србији постаје уствари "националистички" и то истог оног типа као што су "националистички" Франсоа Оланд у Француској или Ангела Меркел у Немачкој. Није ни чудо да се и српским политичарима сада жури да што пре уживају у пријатељској, мултинационалној атмосфери у Бриселу, која носи све праве карактеристике утопије Звезданих стаза.

Али не само у Србији, свугде на Балкану отворена је нова рунда у игри националних идентитета. Карте нису једнако подељене.

Македонска привреда је на пример преслаба да би финансирала скок од народа до македонске нације. Словенија, с друге стране, је не само већ одавно нација, него је на путу да досегне и следећи ниво националног развоја - државни банкрот.

Хрватска је прича за себе. Туђманов ХДЗ је од почетка био националистички, а не, упркос неких анахрониних особина, народни покрет. На временској линији је та партија увек стајала ближе правој него замишљеној "од столећа седмог"- стварности. Били су "народни" по кући, а "националистички" према вани.

Десет година иза Хрватске

У међувремену је Београд добио термин за почетак приступних преговора. Пођимо од тога, да ће се процес пријема одвијати по уобичајеном поступку, што значи релативно дуго. Кад Србија уђе у ЕУ, Хрватска би тамо могла провести већ пуну деценију. Разлика између Србије и Хрватске постаје тада "Ten forward"- топос, поређење које ће разумети сви љубитељи серије Звезданих стаза.

Али и то је неупоредиво боље, него када се погледа ситуација са Босном и Херцеговином. Тамо чак нема ни јединственог "народа" који би у срећном обрату могао да прерасте у "нацију". И иначе на тим просторима треба избегавати разговор о конверзијама сваке врсте.

ЕУ би коначно требала да смогне снагу и погледа у очи тврдим чињеницама: оно што се у Босни одвија, није никакав "националистички сан" пута три. Муслиманске елите кокетирају са велико-исламским светским играчима, српске размишљају практично-прагматично, а хрватске игноришу све то и још их једино занима поглед на Загреб.

Не, то не мора да значи и крај државне творевине БиХ, под условом да међународна заједница и даље настави да је финансира. Али из тог оквира је одавно нестао сваки садржај - Босна и Херцеговина је још само празни омотач без будућности. Тачка.

Непредвидиви народи

Косовски Албанци су још увек дубоко у својој народној фази, толико је сигурно. На Косову се још гаји директни однос са етничким "Светим космосом" - што преведено значи да национални мит и даље има функцију да истовремено легитимшие друштвени ред ствари.

Запад би их радо и брзо, по могућности одмах, хтео видети као модерну нацију. Они то за сада нису а пут до тамо их води само ако се уједине са Албанијом. Иначе ће остати народ. А народи су непредвидиви. Нације мање.

Након свега што је било, остаје ирелевантно да ли на Балкану живе народи или нације. Најважније је да због те разлике више нико не умире.

Весна Кнежевић је дописник РТС-а из Беча