Шта се новцем (не) може купити

У којој мери се данас може говорити о комерцијализацији свих облика живота - то је питање које харвардски професор философије и медијска звезда Мајкл Сендел поставља у својој најновијој књизи "Шта се новцем не може купити: Морална ограничења тржишта" („What Money Can't Buy: The Moral Limits of Markets", Farrar, Straus, Giroux, maj 2012; nemački prevod Berlin Ullstein, decembar 2012).

Сендел одговора: мало тога, готово ништа, и то је оптерећење које читаву цивилизацију вуче у пропаст.

Један од бизарних примера комерцијализације о којима Сендел говори је "изнајмљивање" делова тела у рекламне сврхе. Тако новозеландска авионска компанија плаћа 777 долара свакоме ко на обријану главу утетовира слоган "Желите промену? Путујте на Нови Зеланд!".

Или, следећа прича о свеобухватности тржишта: доктори продају број свог мобилног телефона, цена од 1.500 до 25.000 долара, заједно са гаранцијом да ће купцу пружити здравствену помоћ по позиву.

На листи се налази и куповање полиса животног осигурања од тешких болесника, откупљивање обавезе "чекања у реду" за било шта што се исплати чекати или мора чекати у реду, плаћања властите деце да књигу прочитају до краја, и слично.

Бранитељи принципа неограничене слободе тржишта бране се аргументима, како спремност да се плати за неко добро - у смислу робе - демонстрира висину вредности коју то добро има за купца, те да је, према томе, свако слободан да на тржиште изнесе оно добро које има, кад и ако се оно може претворити у робу.

Погрешно, тврди Сендел: на тај начин се само продубљује социјална неједнакост и расте укупна количина корумпираности једног друштва.

Свалити све на рачун похлепе, ни у ком случају нам не скида с врата проблем неолиберализма: похлепа је само један морални преступ, и ништа више, каже Сендел.

Није похлепа та која, чак схваћена у етичком смислу као један од седам смртних грехова, уништава друштвену правду, већ преношење тржишне логике на оне области живота у којима јој није место.      

Мајкл Сендел припада, као и канадски економста Чарлс Тејлор или амерички колега Амитаи Езиони, философској школи Комунитаризма, која се залаже за ограничење тржишне доминације у савременом свету.

Непријатељи Комунитаризма су неолиберализам, тржишни универзализам и максимирање користи као врхунског економског принципа, док је Индивидуализам допуштен само уколико је социјално подношљив.

Сендел демонстрира сву етичну амбивалентност категорије "слободне воље" у економској пракси, на сличан начин на који је она тематизована у религији: Бог је дао човеку слободну вољу, али тек након што је допустио институцију Врага.

Од индивидуе се тако очекује да сама од себе блокира властиту слободну вољу у оним случајевима када њена примена наноси штету социјалним принципима - та врста Кантовог моралног императива је са неолибералне теоретичаре неодрживи аргумент.

Судећи према реакцијама у немачком говорном продучју, најновија књига једног прекоокеанског "комунитарца", не проширује, на жалост, већ постојеће знање у области економског морала.

Као прво, аргументује се, није да то што прича Сендел није истина или се није знало: то исто су „Франкфуртовци" - Хоркхеимер, Адорно, Хабермас - већ писали пре 60 или 40 година. И Хана Арент је огорчено констатовала да, ако све прогласимо за робу, свет не може остати исти.

Друга ствар која се замера америчкој философској звезди Сенделу, јесте да он не нуди јасну шему у духу рационалног европског наслеђа - како би то конкретно требало укротити тржиште и поставити му морална ограничења, а да ствар опет не заврши у вулгарној варијанти Марксизма?