Реал-Европа, с лева надесно и натраг

Расправе између мислилаца теорије Европске уније, које се крећу од става "дај шта даш" до "ионако се отишло предалеко", не јењавају. При томе су приче о угроженим културама и националним суверенитетима димна завеса – реч је само о томе хоће ли заједничким европским институцијама бити допуштено да се преселе на виши ниво политичког одлучивања него што га имају сада, тврди најпознатији аустријски политиколог Антон Пелинка (71), дугогодишњи декан Факултета политичких наука у Инсбруку, професор на универзитетима широм света, међу осталима, на Стенфорду и Харварду.

Како Европска унија може напредовати? "Па, није то никаква мистерија", став је Ангеле Меркел, изнет у слављеничком говору колективног нобеловца пред немачким парламентом.

"Раст настаје као продукт предузетничке активности, предузетничка активност настаје као продукт флексибилности, а флексибилност је, даме и господо, оно што нам сада треба у Европи", поручила је канцеларка.

Како у политичкој пракси изгледа та новооткривена флексибилност за коју, и не само она, пледира немачка канцеларка, дефинише политиколог Антон Пелинка: "Смејали смо се реал-социјализму, изругивали се реал-капитализму, а сад имамо реал-Европу".

Пелинка је последњих недеља подигао доста прашине у аустријској и немачкој јавности серијом интервјуа и јавних предавања у којима описује нову идеолошку границу око које се распоређују политичке партије "Реал-Европе": с једне стране екстремна левица и десница, с друге стране сви остали.

Формула о екстремној левици и десници на истом задатку планирања атентата на Унију компликује се већ са дефиницијом ко припада, или бар ко у односу на њу реагује као да припада првима или другима.

Када су Французи пре седам година на референдуму одбацили идеју о заједничком европском уставу, отворили су процес трајне политичке немоћи европских институција.

Пелинка подсећа да је такав исход референдума био могућ само зато што су се политичари средине, социјалиста Фабијус и конзервативац Ширак у неформалној заједничкој акцији идентификовали с циљевима левих и десних екстремиста и мобилисали "la grande nation" да каже одлучно "не".

Ширак је до 1962. године био члан Комунистичке партије Француске, а социјалисти су по дефиницији отворени према издуженом левом спектру који се, како политичка теорија учи, завршава негде код анархиста, тако да Пелинка формулише следећу дефиницију политичке умерености: "Средина је тамо где нема десних и левих екстремиста. Име партије нема с тим пуно везе."

Реакције на Пелинкину идеју "Не-свете алијансе" коју чине десни и леви екстремисти уједињени против Европе, крећу се од љутње до увреде.

Присташе су углавном тихе, јер је тешко рационално објашњавати идеолошку и афективну везу која, према тој теорији, делује између Оскара Лафонтена у Немачкој и Марин Ле Пен у Француској.

Због тога су противници врло гласни. Питање које се чује на свим трибинама је: "Ја сам против даљег политичког срастања Европске уније, да ли ме то чини левим или десним екстремистом?", на шта Пелинка обично одговара са: "Реците ми још неколико реченица о себи."

Вербална формула за данашње препознавање лево-десно је, према мишљењу аустријског политиколога, једноставна.

У принципу, левичар ће рећи: "Ја јесам за уједињену Европу, али не овакву каква је данас", док ће сваки модерни десничар који имало држи до себе говорити о потреби очувања културе, и при томе добро пазити да не спомене расу, па чак ни нацију.

Ако се теорија о "Не-светој алијанси" мисли до крајњих консеквенци, долази се до закључка да је формула "либералне демократије" којом се Запад дефинише према маси других "алибералних" широм света, већ добрим делом испражњена и, такође, на путу да постане "алиберална демократија" – а такав тренд весели, пре свега, "леве екстремисте, десне екстремисте и папу у Ватикану", каже Пелинка.

Осим тога, чини се и да долази до важних промена на идеолошкој линији "десне" и "леве" идеје, онако како су се формирале у дугом ходу кроз револуције и институције.

"Леви интелектуалац" је, историјски гледано, свеједно да ли је грешио или не, увек имао слику света испред себе, формирао се у односу на свет, на неку ширу идеју; док је "десни" увек важио као глобално "неосвешћен", према томе, мање занимљиви мислилац.

Левица је тако до сада доживљавана као покрет интелекта, а десница као покрет интуиције – чини се да је време да се и та представа коригује.

Почело је 1957. са угљем и челиком, кренуо је напредак..., а онда су се појавили људи, сажима аустријски политиколог данашње политичке проблеме Европске уније.

Напредак је произвео добитнике и губитнике. Добитници су у Бриселу, још мало па у Ослу, губитници се полако уједињавају и нимало им се не допада када их зову екстремистима.