Томаш Седлачек: Дијагноза светске кризе

Иза чешког економисте Томаша Седлачека, рођеног 1977. године, већ је импресивна каријера. Био је Хавелов саветник за економију и креатор фискалне реформе у Чешкој, сада је шеф Одељења за макроекономску стратегију Чешке комерцијалне банке (ČSOB) и члан Економског већа које саветује владу у Прагу. Широј јавности познат је као аутор светског бестселера "Економија добра и зла" ("Economics of Good and Evil", Oxford University Press, 2011) у коме се бави историјским моделима преплитања економије и етике, или, како пише у поднаслову, трага за економским смислом од "Гилгамеша до Волстрита".

И прича о настанку "Економије добра и зла" је интересантна: пре десетак година, Седлачек је ту идеју понудио као предлог докторске дисертације и био глатко одбијен на Карловом универзитету у Прагу, због "проблематичне научне вредности". При томе је млади економиста у својим тезама све време доказивао и варирао само једну једину ствар - да је економија повезана с моралом, културом и филозофијом и да ни у часу свог рођења, а ни касније није била етички слободна да ради шта хоће.

Разговор са Седлачеком вођен је у Бечу.

Како је уопште дошло до тога да се питање - да ли је морал део економије - доживљава као шокантна теза, као најновија вест за коју још нико није чуо?

Морал је од почетка био у економији. Сваку кафу коју попијете, сваки ауто који купите, сваки „ајпод" који набавите, ви увек доносите моралну одлуку. Кога подржавате тиме што сте новац дали за једну одређену ствар? Коме помажете кад плаћате неки продукт? Коме сте ускратили подршку? Све су то етичке одлуке на нивоу свакодневице обичних људи.
Када је створена у рукама Адама Смита, Дејвида Рикарда, па чак до извесне мере и Џона Мејнарда Кејнза, економија је била морална дисциплина. Смит је био филозоф морала пре него што је постао економиста. Не сме се заборавити да је Смит био дубоко религиозан. Она "невидљива рука" (invisible hand) о којој говори када тржиште подиже на пиједестал, у ствари је Божја рука.

Економија је једина религија око које се данас слаже читав свет. Шта се у међувремену догодило? Данашње друштво је извадило религију из економије и претворило економију у религију. Имамо различите економије, различите културе, различите богове, али економија је једна једина и она мора да расте, да буде сваке године све већа и снажнија. Необично је да сви верују у то! Део савремене економске и финансијске кризе је управо у томе да се економија схваћена као религија распада. Сведоци смо кризе економије раста, капитализма непрестаног раста, а не економије као такве.

Економски раст је створио модерну цивилизацију. Да ли Ви то тврдите да је раст лоша вест?

Раст није лош када је реалан. Када раст у земљама у развоју створи услове да данас гладује мање људи него јуче, он је добар, али је истовремено и реалан, мерљив. Али, раст у Америци или Европи већ годинама није реална категорија. Ако на пример, ваш домаћи бруто производ расте два одсто, а ви се истовремено задужите у висини од четири одсто, онда ви не растете! Ако бисмо ми у Чешкој срушили сво дрвеће и прерадили га у грађевински материјал, онда би наш домаћи бруто производ енормно скочио. Или, када бисмо децу, уместо у школе, отерали да раде у фабрикама, то би такође допринело нашем расту! Проблем са растом је следећи: у нашем животу има толико ствари које на неки начин поседујемо, а да за њих нисмо платили у валути која се рачуна: пријатељство, породица, нетакнуте шуме, расцветале баште.

Укратко, капитализам је изашао из шуме?

Капитализам сам по себи није проблем, он то постаје само онда када тврди да се мора расти по сваку цену! Или, кад похлепу угради као структурални елеменат читавог система, а не као спорадичну емотивну особину актера у систему. Осим тога, ко каже да је левица била другачија - комунисти су били ти који су правили френетичне петогодишње планове у којима су економије расле и расле, док се нису урушиле. Филозофија економске стагнације није идеја левице, напротив.

Различите културе створиле су и различите моделе прожимања етичких и економских елемената. Макс Вебер је тврдио да су протестантска друштва успешније од свих других пливала по моделу непрестаног економског раста. Равно сто година после њега ви освајате читаоце тезом: са растом је готово, ништа нам се боље није могло догодити. Треба ли туговати или се радовати?

Био бих пажљив са тим културолошким приступом економији раста и кризе. Наравно да ту нечега има. Већина ЕУ земаља које су данас у тешкој кризи су католичке културе: Шпанија, Португал, Италија, Ирска, Мађарска. Али, шта је са Грчком, она је православна? Или шта са Јапаном, они су будисти, а њихова економија се љуља? Веза између културе и економије није до краја јасна, али дефинитивно чињеница религије, тип вере у трансцендентно биће, игра извесну улогу у економији.

Хоће ли евро као валута опстати?

Нема разлога зашто не би. Криза нам се није догодила због евра. Чак бих рекао да би она без постојања евра била још дубља него што је сада. Интересантно је да у Америци - а криза и јесте почела у Америци - нико не размишља на начин - хоћемо ли се ослободити долара да нам буде лакше, хоћемо ли изгурати Калифорнију из доларске зоне да нам не квари просек.

Али, зато ми Европљани размишљамо "ах, Боже, криза, па то је крај евра". Ако сада попустимо, ако се распаднемо, што је увек могуће, била би то страшна грешка. Ако ускоро заиста почне распад еврозоне, тек би то, уствари, био почетак праве кризе. У том случају, ово што се данас догађа, било би само лака предигра за оно што ће тек доћи. Ако напустимо евро, тада почиње драма!

Ако преживимо ово, као Европљани, заједно, помажући једни другима, онда за нас има наде. Слажем се, ово је сурови тест за нову валуту и европско јединство. Ако попустимо, проћи ће две-три генерације пре него што се можда опет састави овакав пројект.

Почело је у Америци. Значи, постоји реални кривац за реалне европске и глобалне невоље?

Америка је спустила камате и олакшала доступност новца, али било би неозбиљно рећи да је само то узрок кризе. Након Америке, следећа је на удару била Велика Британија. Та земља не користи евро. Затим Исланд, такође ван еврозоне, па Мађарска, још једна земља без евра. Тек када су се на удару нашле Грчка и Ирска, почели смо да размишљамо "види шта нам је евро направио, дај да га напустимо, па ће све бити боље". Ја управо мислим да је евро права ствар за Европу. Погледајте Швајцарску - када су се и сами нашли на удару кризе, упаковали су свој франак у евро. Мислим да је то много рационалнија реакција, него ово друго, очајање и кукање.

Шта уопште лежи у срцу кризе?

Не може се упрети прстом у само једну ствар. Проблем није валута, нити наводна лења, левичарска или социјална држава. По мени, криза је почела као проблем "маније". Економска наука нагиње томе да интерпретира кризу као "депресију", али тачна дијагноза за данашње стање није да смо ми депресивни, већ да смо манично-депресивни. Актуелна криза је почела у банковном сектору у Америци, где се позајмљивало у манијакалном стилу, уз подршку, па чак и без подршке државе. Људи су се ваљали у лаком новцу, мислећи ми растемо, растемо, еуфорично су се бацили на трошење. Депресија је дошла после те маничне фазе. И нису у економији проблем наше депресије, већ наше маничне фазе, први посао је да се позабавимо њима. Успорити раст, успорити инвестиције, мало се расхладити, спорије живети.

Морамо престати да купујемо ствари које нам нису потребне, новцем који немамо?

Потрошња и кредити такође морају да изађу из маничне фазе. Оно што је иронично у читавој ситуацији је, да се у средини депресије чују савети у стилу: шта је решење кризе - више потрошње! Проблем су биле ниске камате: шта је решење - још ниже камате. Проблем је била несигурност инвестиција: шта је решење - још више инвестиција. Рејтинг агенције дају оптимистичне прогнозе које не одговарају реалности: шта је решење - још оптимистичније прогнозе. Саркози је реаговао на скоро религиозан начин када је Француска изгубила свој високи кредитни статус. Чак је оптужио рејтинг агенције да су оне криве за депресију!

Генерално се може рећи да су срећне, маничне оцене рејтинг агенција својим оптимизмом створиле утисак да је свет сигурно место за улагање. Када се завеса дигла, схватили смо да није.

Није случајно да се криза у почетку звала credit-crunch (смањивање доступности кредита, пораст камата). "Credo" на латинском значи "ја верујем", значи може се превести и као рушење вере, губљење религије. Сада више нико не зна у шта да верује. И ОЕЦД и ММФ признају да не знају како даље, да не знају шта да учине и у шта да верују. То је као да вам свештеници у Цркви економије признају - ми уствари појма немамо како ствари функционишу!

Колико сте упознати са српском економском ситуацијом?

Слабо. Али генерално гледано и Чешка и Србија спадају у земље које неће спасити свет. Од нас ништа не зависи, али зато ми зависимо од европског пројекта. Наше је да будемо у ЕУ и помогнемо да се проблеми решавају. Наше је да "охладимо" привреду да издржи на овом нивоу - десетак година без раста.