Европска криза је европска шанса

Шта данас значи идеја о "заједничкој Европи"? Роберт Менасе, познати и вишеструко награђивани аустријски писац и есејиста, живео је годину дана у Бриселу у троуглу између Европске комисије, Европског парламента и Европског савета, тражећи одговоре на то питање. Резултат је његова најновија књига "Европски гласник: Бес грађана и европски мир" ("Der europäische Landbote: Die Wut der Bürger und der Friede Europas", Zsolnay Verlag) која је управо стигла на полице аустријских књижара.

Менасе је српској читалачкој публици познат кроз два превода: "Златна времена, напукли свет" (Стубови културе, 2001) и "Земља без својстава: Есеј о аустријском идентитету" (Време књиге, 1995). У интервјуу дописници РТС-а из Беча говори о томе да ли и под којим условима "Пројекат Европа" може да опстане. 

Хоће ли Европска унија преживети садашњу кризу? До сада су о томе говорили политичари и економисти, шта кажу књижевници?

Ја нисам пророк, не видим у будућност, не знам хоће ли ЕУ и сутра бити ту, али знам какве су јој перспективе. Ако нађе начина да се носи са опструктивним изазовима које пред њу поставља Европски савет, шансе су јој добре.

У одговору на то питање треба најпре подсетити која то идеја носи читав заједнички европски пројект. ЕУ је замишљена и створена као постнационална заједница. Године 1945. европски политичари су стајали изнад рушевина које им је у наслеђе оставио подивљали национализам и размишљали: шта направити да се тако нешто више никада не понови? Били су то политичари који су генерацијски преживели четири рата, сва четири освајачка и националистичка, знали су о чему говоре, још су имали непосредан контакт с извором зла.

Идеја је била натерати националне државе да уступе део државног суверенитета једној наднационалној творевини. Националне државе би поступно слабиле и полако умирале. Што год неко данас рекао - окупили смо се због заједничке економске политике, због финансијског интереса - није истина. Од почетка се свесно ишло на упокојавање национализма.

Тај процес компликује се усвајањем Лисабонског уговора, као привременог уставног акта Европске уније. Лисабон ојачава позицију Савета - између осталог уводи и функцију председника - а слаби улогу Комисије. Сада с једне стране имате Комисију и Парламент које у различитим облицима вичу "доле национални интереси!" а с друге Европски савет у којем седе шефови држава или влада и бране националне интересе.

Сведоци смо практично немогућег процеса који се одвија пред нашим очима: национализам у Европи истовремено и слаби и јача.

Да ли је то реч о некој дилеми библијских размера, о десници која не зна шта ради левица, или је проблем много прозаичнији?

О да, знају оне шта раде, али се међусобно туку и ударају. Међутим, кад левица удара по десници, а десница по левици у мирна времена, лако се помисли да је то аплауз. Кад су времена тешка, а криза свеобухватна, онда се примети да ти ударци боле.

На тај начин свако решење остаје половично. С једне стране, заједно смо јачи, уједињени идемо напред, имамо и јединствену валуту. С друге стране, нема заједничке економске, фискалне и финансијске политике, без којих једна заједничка валута не функционише. Евро је ту, али не и механизми за његову заштиту.

Ако "Пројект Европа" успе да реши ту супротност између Комисије и Парламента с једне и Савета с друге стране, ЕУ као организација ће преживети. Савет је проблем, али угасити га било би, наравно, немогуће. Најпре, шефови држава или влада би морали да кажу: "Ми смо опструкцијски елеменат, ми смо вишак, ми сметамо, и због тога смо спремни да сами себе отпустимо". Самостално смо одлучили да постанемо горњи дом заједничког Парламента! То је прагматички гледано немогуће, то се догађа само у утопијама.

Питање постаје, не како се Савет може укинути, већ како га мало подрезати. Логика ситуације је против њега, јер ће актуелна криза генерисати снажан притисак на Савет, терајући његове чланове да доносе закључке и раде ствари које им се не свиђају. У том смислу је европска криза истовремено и европска шанса. Све већи делови националних суверенитета биће силом прилика делегирани у Брисел.

Гледајте на ЕУ као утакмицу, при чему Комисија и Парламент увек има играча више. С које год стране гледате, имате ситуацију 2:1.

Моћ Савет се тањи, у мери у којој политика подруштвљења јача. У наредних две до пет година, Савет ће све више бити гуран на споредни колосек.

Или, и то је исто реалистична опција, Савет се неће дати, напетост ће се наставити непромењеном снагом, и то ће бити крај Европске уније. Тај сценарио почео би да се одвија оног момента ако Грчка изађе из еврозоне. Њена демисија оставила би пукотину која би се само даље повећавала. Ако се Европа распадне на своје саставне делове, националне државе, поновиће се процес који већ познајемо из историје. Конкуренција, борба, остваривање националних интереса по сваку цену, рат, разарање.

Рат? Зар не мислите да би глобализовани свет уситњавање Европе пре казнио галопирајућим сиромаштвом?

Добили бисмо поново национализме, али овог пута у глобализованом пољу у којем се национализам не осећа добро и не може да функционише. Те "нове" националне државе имале би још мању шансу за преживљавање него што су је имале 1914.

Осим тога, са становишта последица је потпуно свеједно хоће ли доћи до рата или грађанског рата, или "само" сиромаштва које ће све уништити. У Шпанији, на пример, постотак незапослености међу младима попео се на 50 одсто. ЕУ пумпа милионе евра у Шпанију, не би ли спречила да ти млади изађу на улице и поставе питање ко је кривац за њихове уништене шансе, али ако ЕУ нестане, онда више нема финансијских трансфера, онда Шпанија сама мора да изађе на крај с 50 одсто незапослене омладине. Онда је то грађански рат. Грађански рат води до рушевина.

На крају те мизерије, видим нашу децу и унуке како стоје изнад гомиле рушевина и кажу: Сада је доста! Шта да учинимо да се ово више никада не понови? А онда неко дође на спасоносну идеју: Европа се мора ујединити!

Понекад се чини да пренаглашавате рационалност политичког размишљања, а занемарујете емотивне елементе национализма. Национализам остаје вирулентна идеологија и у двадесет и првом веку, неком на срећу, неком на жалост.

Национализам је хронична болест. Ниједан човек се не рађа с том болешћу, већ је једног тренутка, у току свог живота, добије. Док болест полако прелази у хронично стање, човек се теши: та болест спада у дефиницију моје људскости, она одређује мој идентитет, значи, морам је прихватити. Јесте ли икад чули да неко каже имам реуматизам, он је битан део мог људског бића, он ме одређује, реуматизам је мој идентитет?

Нације су једног тренутка имале историјски смисао. Економски на пример. Како је настала немачка нација? Четрнаест малих државица се окупило у покушају да направе смислено унутрашње тржисте. Све је то лепо и красно, обогаћује идентитет, али, историјско искуство нам недвосмислено каже да национализам води до ратова, разарања и рушења.

Чак и када се чини да је укроћен, у њему остаје потенцијал криминалне енергије. Суштина национализма је дистинкција. Нема нације која се не дефинише према томе шта је разликује од других. И када се већ дефинише као различита, онда је нормално да ће једног тренутка постати бескомпромисна и брутална у одбрани властите разлицитости. Власити интереси су увек вреднији и хуманији него туђи.

Али, ако нам пође за руком да демонтирамо мале европске национализме, може нам се догодити да створима један велики европски национализам, који неће бити ништа мање опасан од претходних.

Ако ЕУ никада не постане држава, неће бити ни европског национализма. Кина је нација, САД су нација, Европа не, она је већ прошла кроз један солидан период постнационализма. Европа ће се на крају организовати као слободна асоцијација влада. Има људи без фантазије, неки од њих оду у политику, па онда кажу, а зашто ми не бисмо били као Америка, можда би нас спасило да постанемо Сједињене Европске Државе. Кад Калифорнија има гигантску рупу у буџету, није важно, ту је федерална држава, ту централна банка, сви ће по мало повући, дугови су и даље ту, али мање боле. Потпуно погрешно! То није наш узор.

САД је стари, истина европски, али свакако превазиђени пројект. Шта се догодило? Они Европљани који у Европи нису могли да остваре своју идеју о слободи, који су прогањани од самовољних краљева, од феудалних газда, од цркве, отишли у Америку.

А са њима и пар религиозних фанатика, којима је Европа била премлака...

Њих увек има. Основно је да су они те своје идеје и идеале, које су у том времену биле авангардне, пренели у нови свет и остварили класични европски сан о државности: насилно су освојили териториј, кроз грађански рат га ујединили према унутра, и тако силом створили једну нацију. То је двеста година стара Европа која данас живи у Америци! Не можемо ми данас одлучити да постанемо оно што смо хтели пре двеста година! Наша Европа данас је потпуно обрнуто од тога. Нема насилног освајања територија, све се одвија кроз договоре и уговоре, нема грађанских ратова, устави и закони се се хармонизују, нема нације већ асоцијације слободних влада.

Све смо то ми већ имали у Југославији, па није добро завршило.

А не, нисте. Имали сте освајачке војске и освајачке идеологије које су се смењивале. Кад смо код примера Југославије, она није разрушена изнутра, већ из вана. Криво је мислити да се Југославија распала у грађанском рату. Али како је дошло до грађанског рата? Па тако да су Хрватској и Словенији дате гаранције извана да ће их се, ако се отцепе, признати као самосталне државе. И тако је с том гаранцијом у торби почела пуцњава.
Никада ми неће бити јасно зашто ЕУ тада није узела Југославију у комаду?

Зато што су се комунисти ужасавали ЕУ...

Зато је сад узима, комад по комад. Један за другим, слажу се комадићи старе Југославије у европску слагалицу, али сада пуно сиромашнији него што су били. Кад помислим, па могли смо их имати и јефтиније, без грађанског рата. Захтевам од људи који мисле, да из тога примера науче нешто за будућност. Лекција се зове: Како постати паметан пре него што избије рат?

Докле ће ЕУ држати Србију у лимбу?

У перспективи, Србија је ЕУ држава. У пракси, историја је компликовани пут кроз шуму у којој је свако дрво фикција. Зашто се увек подржавала Хрватска, а не Србија? Вратимо се у време борбе за осамостаљивања Хрватске, када су јој аустријски и немачки министри спољних послова давали гаранције о помоћи. Један од њих је Мок, демохришћански министар, коме су католичке усташе стајале ближе него српски комунисти или српски четници. Њему је очито и даље у глави била она "Serbien muss sterbien" (Србија мора умрети) идеја из староаустријског сна. Да једно с другим у том тренутку није имало везе, није му пало на памет. Идеја о "менталитетима" му је помрачила свест.

У Немачкој је био на власти Геншер, политичар који је и лично био укључен у процес немачког уједињења. Он је тог тренутка био важан европски политичар, али је истовремено био и Немац, и у том смислу је Југославија за њега била реликт Хладног рата. Идеја да би Југославија била нешто више од тога га је збуњивала. Међутим, постојање етнија: српска нација, хрватска нација... то је разумео, то му је било јасно. Он није рекао, узмите прво ДДР у ЕУ а онда ћемо видети, него је рекао, прво уједињење немачке нације, а онда улазак у ЕУ за "нове" немачке делове.

И није проблем то што је он тумарао кроз шуму пуну фиктивног дрвећа, несретно у читавој ствари је то да је био у позицији да одлучује! Мало политичке фантазије донело би више од тумарања по фиктивној шуми.