Der Spiegel: Салман Ружди, живот под фатвом

Новинар Шпигла разговарао је са аутором "Сатанских стихова" Салманом Руждијем о искуствима у периоду живота када је морао да се крије због објављивања фатве у Ирану. 

Шпигл: Господине Ружди, Ваше мемоаре сте назвали по алијасу који сте преузели за време периода док сте се крили. 

Ружди: Да. Прва ствар коју су ми полицајци рекли је да ми је требао алијас због неких практичних ствари, као што су изнајмљивање сигурних кућа, лажни рачун у банци како бих могао да пишем чекове. Уосталом, мојим телохранитељима је било потребно име које би користили када би причали о мени. За само смишљање имена ми је требало неколико дана.

Шпигл: И онда, од свих ствари, одлучили сте се за Џозеф Антон?

Ружди: Имена моја два омиљена писца: Џозефа Конрада и Антона Чехова. Испрва сам хтео да користим име лика из свог новог романа. Лик је био помало психички збуњен. Био је такође писац и звао се Аџиб Мамули. Пристајало му је. Аџиб значи "чудно", а Мамули "нормално". Тако је требало да будем господин Чудно Нормални. Тако сам се и осећао.

Шпигл: И?

Ружди: Па, мојем обезбеђењу се није свиђало име. Тешко се памтило, тешко се изговарало, превише азијатско. Коначно, наши непријатељи би схватили, рекли су. Онда сам искомбиновао имена других писаца које волим: Марсел Бекет, Владимир Џојс, Франц Штерн. Била су смешна.

Шпигл: Али вашим телохранитељима се свиђало Џозеф Антон?

Ружди: Њима се свидело. Од тада, па наредних десет година, био сам Џо. "Хеј Џо" - мрзео сам то. Када сам био сам у кући са њима рекао би им: "Хеј момци, што не бисте престали да ме зовете Џо на кратко? Нема никога, а сви знамо ко смо". Било је бесмилено. Тада сам рекао себи: "Џо, мораш да живиш док не умреш".

Шпигл: Да ли је Џо умро када су прекинули да Вас обезбеђују?

Ружди: Да. Било је то олакшање.

Шпигл: Сада сте га, ипак, поново васкрсли.

Ружди: Зато што сам желео да људи разумеју колико је чудно да живите у свету где вам је наређено да се решите свог имена.

Шпигл: У интервјуу за Шпигл од пре годину и по, рекли сте да да је тај период за Вас био веома штетан и емоционално и психолошки. Да ли Вам је сад помогло да пишете о томе?

Ружди: Дуго времена нисам био емоционално способан да проживим стварност тих дана. Нисам желео. Мислио сам: "Изашао сам из мрачног тунела и некако сам успео да затворим врата иза себе. Остави врата затворена". Али увек сам знао да ћу једном морати да пишем о томе. Водио сам дневник, скоро од првог дана.

Шпигл: Свакодневно?

Ружди: Скоро свакодневно. Понекад су то били само кратки записи, а некад дуже приче. Претворило се то у хиљаде страница - тотални хаос. На Универзитету Емори у Атланти су ми све то сортирали. Одједном сам свој живот под фатвом имао испред себе. Био је то приличан шок. Први уноси у њега почели су у јесен 1988. године, када су "Сатански стихови" објављени, па све до 2003. године.

Шпигл: Да ли сте знали да ћете једног дана писати о томе? Или је то била нека врста терапије?

Ружди: Писао сам да бих могао да запамтим. Догађаји су били толико снажни и све се десило брзо, тако да сам знао да нећу бити у стању да се сетим шта се тачно десило. У тим изузетно усамљеним, изолованим данима, писање је понекад било једина ствар која ми је остала.

Шпигл: Какви су то били дани?

Ружди: На дан када је фатва објављена 14. фебруара 1989. године, отишао сам из своје куће у Лондону не знајући да нећу у њу моћи да се вратим годинама. Операција Малакит, име мог случаја при Специјалном одељењу лондонске полиције, почела је следећи дан. Померали су ме често првих неколико месеци, у хотеле, чудне спаваонице које су водили пензионисани полицајци, апартмане пријатеља и, касније, апартмане и куће који су изнајмљивани у последњи час. Започели су дани када сам у кухињи натрчавао на своје телохранитеље док сам још био у пиџами.

Шпигл: Колико сте телохранитеља имали?

Ружди: Током свих година, увек сам имао двојицу са мном у сваком тренутку. Била су ту још два возача и два непробојна аутомобила. Стари "јагуар" и још старији "ленд ровер". Други ауто је ишао у случају да се први поквари.

Шпигл: Да ли је могуће навићи се на то?

Ружди: Да, наравно. Али постојао је снажан глас у мојој глави који је одбијао да тако и учини. Одбио сам да прихватим то као свој живот.

Шпигл: Борили сте се јавно. Бранили сте се и покушали сте да убедите Иран да повуче фатву. Истрошили сте се и због своје борбе стекли све више и више непријатеља.

Ружди: Одбио сам да дозволим себи да се одрекнем своје сопствене слике света и прихватим ту нову слику коју ми је полиција дала. Када то усвојите ви постајете њихово створење и морате да радите оно што вам кажу. Веома сам ценио начин на који су ме обезбеђивали. Разумео сам колико је то било битно и неки телохранитељи су ми постали пријатељи. Али моја јавна кампања и преговори са особљем обезбеђења су стално били уперени на враћање свог нормалног живота.

Шпигл: Како је могао нормалан живот да изгледа, с обзиром на околности?

Ружди: Просто могућност да упознајем читаоце или да потписујем књиге. Али ми телохранитељи нису дозвољавали. Њихова рационалност се заснивала на чистој процени ризика. Били су поносни на то да никада нису изгубили човека ког су штитили. Желели су да тако остане. Ипак, разумели су основне потребе у животу једног човека, као што је била потреба да се видим са женом и сином, или да изађем да једем са пријатељима понекад.

Али проклето потписивање књиге? За моје телохранитеље безбедносни напори били су превелики у односу на добитке. Коначно сам их убедио да покушамо. Очекивали су хиљаде демонстраната, али се ниједан није појавио. Следећи пут је било једноставије. Било је много таквих битака и од тога ми је живот био сачињен.

Шпигл: Да ли знате колико су стварне и утемељене биле претње по Ваш живот?

Ружди: Када сам се састао са телохранитељима на дан када је фатва објављена, говорили су да ће морати да ме држе у хотелу неколико дана "док се ствари не реше саме од себе". Али ништа се није решило. Касније, било је инцидената који су претњу учинили опипљивом. Човек у јефтином хотелу у Педингтону дигао се у ваздух покушавајући да направи бомбу. Испоставило се да је била намењена за мене.

Онда је била серија напада на двојицу мојих преводилаца и норвешког издавача. Сви ови напади нису долазили од аматера, већ од професионалних убица, које је, како се претпоставља унајмио ирански режим.

Шпигл: Да ли су вас извештавали о ситуацији?

Ружди: Полицајци су ми рекли када је степен претње порастао и једном или два пута годишње сам одвођен у седиште британске обавештајне службе на састанак са људима задуженим за мој случај. Били су импресивни. Они се нису шалили и знали су шта раде.

Шпигл: У књизи Ви такође пишете о високим полицијским званичницима који нису мислили да заслужујете толику заштиту.

Ружди: Постојао је и тај приступ. Да ја нисам од оних личности за које су они сматрали да заслужује да буде заштићена. Министар за Северну Ирску? Добро, то разумемо. Али ја нисам био као други, они који су заслуживали заштиту зато што су урадили нешто за своју земљу. Ја сам био неко ко је добио заштиту зато што је створио проблем. Са њихове тачке гледишта ја сам био крив што су ме муслимани јурили. Неки припадници полиције, не сви, нису разумели зашто би неко створио толико фрку због неког небитног питања. Да је барем моја књига била о Енглеској...

Шпигл: Критике нису долазиле само од полиције и муслимана, све више од колега и интелектуалаца. Можда и Ваш највећи критичар, Џон ле Кaрe, оптужио Вас је да сте напали познатог непријатеља, за којег се знало како ће да реагује, и онда повикали "фаул".

Ружди: Мислим да вероватно жали што је рекао такве ствари, зато што је то начин да кажете свим интелектуалцима који су икада устали против тирана да заслужују оно што су добили. Гарсија Лорка је знао колико је Франко окрутан. Осип Манделстам је знао шта да очекује од Стаљина. Да ли је требало да држе језик за зубима? Подизање гласа против познатих непријатеља је баш оно што су писци часно радили кроз историју књижевности. За Ле Кaрeја да каже да су писци сами криви је, у најбољу руку, наивно. То је обешчастило историју књижевности.

Шпигл: Али можда нападати религију није исто што и критиковати диктатора.

Ружди: Инсистирам на слободи изражавања, чак и када је реч о религији.

Шпигл: За неке сте постали "мученик слободе говора", како је Џон Апдајк једном рекао, док сте за друге били човек који ствара проблеме и који је непотребно увредио милионе муслимана. Притисак јавности дошао је поред претњи смрћу. Да ли је могуће одбацити тако нешто?

Ружди: Не. Али Гинтер Грас ми је дао један одличан савет. Он има сличан проблем. У једном тренутку, рекао ми је, да себе види као два човека. Један је Гинтер, којег је познавао и којег су његови пријатељи и фамилија познавали. Други је Грас, који је ишао у свет и правио галаму. Једном ми је рекао: "Понекад имам осећај да могу да пошаљем Граса у свет да галами, док Гинтер мирно и у тишини може да остане кући".

Шпигл: Тако је у Вашем случају био Џо, човек којег су ваши телохранитељи штитили. А онда је био Џозеф Антон, који је изнајмљивао куће и потписивао чекове. А онда је био Ружди, човек који прави проблеме, и Салман који је седео сам у свом скровишту. То је довољно да доведе човеке до лудила.

Ружди: Стварно и јесте било лудо. Постојао је огроман јаз између јавне перцепције и моје приватне истине. Верујем да што је неко проминентнији, тај јаз постаје већи. На пример, сигуран сам да Мадона о себи не мисли да је иста она особа из новина.

Једном сам је срео и, уистину, била је веома конвенционална. Причала је о ценама имовине. Једини пут када сам је икада срео и једина ствар о којој је причала биле су цене некретнина у Марбл Арч делу Лондона.

Шпигл: Када вас нападају и штите као што су Вас, да ли развијете сопствену реалност? И да ли схватате себе превише озбиљно?

Ружди: Да. Постоји опасност да човек постане солипсиста. Зато сам покушао да се пробијем кроз безбедносни балон у којем сам био заробљен. Али није ми било дозвољено да то урадим у Енглеској, па је зато Америка постала тако важна за мене. Тамо сам могао сам да одлучујем како сам желео да живим, за разлику од Енглеске где је безбедносна мрежа била бачена на мене. Постепено сам успео да пробушим балон око себе.

Док сам писао "Земља под њеним ногама" 1998. године, живео сам у кући на Лонг Ајленду скоро три месеца и без полицајаца око мене. Одједном сам могао да возим свој ауто. Могли смо напрасно да одлучимо да идемо на вечеру. Био сам пресрећан.

Шпигл: Да ли сте патили од депресије пре тога?

Ружди: Да. Био сам у јадном стању понекад. Посебно сада, када сам прочитао свој дневник за књигу, видим да особа која је писала тај дневник није у баш најбољем стању. Био сам веома нестабилан прве две, до две и по године.

Шпигл: У мемоарима пишете о себи у трећем лицу, а не у првом. Као да сте желели да дистанцирате себе од карактера којег описујете.

Ружди: Не желим да дистанцирам себе од себе. Нисам толико луд. Испрва сам покушао да пишем и првом лицу, али нисам могао да пронађем глас. Звучао је тако нарцисоидно и плачљиво. Престао сам да пишем пошто ми није било угодно. У једном тренутку пало ми је на памет - шта ако испричам причу као да се није десила мени, него некоме другом. Када бих могао да издигнем свој лик до нивоа других ликова и опишем то много објективније и из различитих перспектива. Одједном сам знао како треба да напишем књигу.

Шпигл: То чини описивање мање емоционалним.

Ружди: Али прича има довољно снаге. Овде имате заплет који стварно не захтева претеривање. Не желите да претерате, иначе би морало да постане опера.

Унутрашња истрага душе

Шпигл: Да ли сте онда због објективности убацили неке ликове, посебно ваше бивше жене, да кажу прилично ружне ствари о вама?

Ружди: Па, да. Једини начин да пишете књигу попут ове је да спустите гард. Морате да се не браните. Наравно да има неких потеза, понашања и аспеката моје личности на које сам веома критичан. Али они се јављају. Истина је да ми писци константно сами себе испитујемо. Професија подразумева да буљите у себе. Мислим да је то разлог зашто никад нисам осећао потребу да потражим помоћ психијатра током свог времена, упркос томе што ми није било баш најбоље. Писање је унутрашња истрага душе.

Шпигл: У књизи Ваша трећа жена Елизабет Вест каже да сте себична особа која пролази кроз живот уништавајући животе других. Она је искусила већи део периода под фатвом са Вама, све док је нисте оставили због индијског фотомодела Падме Лакшми. Јел има неке истине у њеној процени?

Ружди: Ја то нисам видео на тај начин. Али сам дозволио да изрази своје виђење. Желео сам да буде прича буде тродимензионална на начин какав је у роману. Желео сам да покажем свету да сам заиста способан да осликам себе.

Шпигл: Пишете у мемоарима да је живот писца као обрнути фаустовски пакт - желите да постигнете бесмртност, па плаћате цену живљења лошег живота. Ваш живот био је понекад тежак, али сте, у ствари, постали најпознатији живи светски писац.

Ружди: То није било задовољавајуће зато што сам осећао да је из погрешних разлога. Нисам био познат због садржаја мог дела, него због скандала око њега. Али скандал вам не гарантује бесмртност, па се не осећам лежеран са славом.

Једина добра ствар сад је кад позовем политичара да питам за помоћ за колегу писца коме прете, обично ми везу одмах пребаце код тог политичара, па нема чекања. Други писци вероватно не би успели у томе.

Шпигл: Да ли бисте написали "Сатанске стихове" на идентичан начин и данас?

Ружди: Да. На срећу не морам, јер сам то већ урадио.

Шпигл: Не бисте изоставили контроверзне делове о самом Пророку?

Ружди: Наравно да не. Верујем да су ти делови међу најбољима у књизи. Заиста волим те пасусе.

Шпигл: Да ли би заиста роман био ишта гори да нисте проститукама у борделу дали имена супруга Пророка Мухамеда?

Ружди: Да. Постоји разлог због ког је то урађено. То има везе са ставом према женама у то време. Оне су биле жене Пророка. Биле су познате у то време, али ниједан други човек није могао да их види, јер су биле закључане у Пророковом харему. Постојали су, заиста, бордели у коме су жене узимале име по некој од жена из Проковог харема. Ово их је чинило приступачнијим као еротској фантазији.

Другим речима, сврха поглавља није да вређа Пророка, већ да се бави феноменом моћних жена и природом мушке сексуалности и како је она заправо вођена оним што је мушкарцима ван домашаја. Ти параграфи су озбиљни, и ни у једном тренутку они не сугеришу да су се Пророкове жене понашале неприкладно. Није превише тешко.

Шпигл: Једно од поглавља у вашим мемоарима је насловљено "Замка жеље за љубављу". Да ли је то ваш проблем?

Ружди: Превазишао сам то. У то време, веровао сам да када бих само имао прилику да адекватно објасним себе и "Сатанске стихове", људи би схватили да није било разлога да се љуте на мене, зато што сам ја добра особа. Али сада схватам да ће увек бити људи којима се неће допадати оно што ја радим. И знате шта? Баш ми је жао. Не треба ни да ме воли свако.

Шпигл: Да ли вам и даље прете?

Ружди: Не.

Шпигл: Прошле седмице су обновљени напади на америчке зграде и канцеларије у Либији, Египту и Јемену, проузроковани филмом који исмева пророка Мухамеда. Да ли вам се то чини познатим?

Ружди: Не знамо заправо шта се догодило у Либији. Америчка администрација истиче да није јасно да ли су напади у Бенгазију повезани са видеом. Могао је то да буде и испланирани напад џихадиста, у вези са нападима 11. септембра.

Шпигл: Да ли се прибојавате да би тензије могле да се интензивирају и у вашем случају?

Ружди: Знате шта, не желим да коментаришем када не знам оно о чему говорим. То ћу оставити Миту Ромнију. Не, морамо да прекинемо да размишљамо на тај начин. То је кукавички начин размишљања. Осим тога, ово је прича мог живота, и нико ме неће спречити да је испричам.

Шпигл: Господине Ружди, захваљујемо Вам на интервјуу.

(превео Душан Дреновац)