Foreign Policy: Игре које су промениле свет

У 116 година дугој историји модерних Олимпијских игара, упркос званичних закона против било каквог "политичког понашања", никада није мањкало напада, бојкота и демонстрација. Национализам, расизам и цео спектар политичких осећања изнова су сваки пут проналазили пут на смотре олимпијаца, изазивајући свакакве испаде - од спаљивања заставе до крвавих туча и трагичних убистава атлета.

Упркос чињеници да су групе за људска права позивале на бојкоте Олимпијских игара у Пекингу због понашања кинеских власти, попут гушења протеста на Тибету и добрим односима са диктаторима у Судану и Зимбабвеу, такмичење је на крају изазвало релативно мало политичких активности и напетости.

Олимпијске игре у Лондону такође нису привукле много напада и позива на бојкот, али је ипак било неких контроверзи и замерки на њихову организацију. Критике су се претежно односиле на то да ли Лондон има довољно људства за обезбеђивање такмичења и да ли одржати минут ћутања да би се обележило 40 година од убиства јеврејских спортиста у Минхену 1972. године.

Са друге стране, такмичење је већ произвело неке сјајне изразе солидарности. У понедељак је Иран одлучио да ће се њихови спортисти такмичити са Израелцима, за разлику од претходних Игара у Атини 2004. и Пекингу 2008. године када су неки Иранци бојкотовали мечеве и дуеле са израелским спортистима.

Али овакви моменти и хладне главе нису увек красили Олимпијске игре. Ево прегледа осам Игара где је политика била у центру пажње, потискујући спорт на маргине.

Лондон (1908. године)

Четврто олимпијско надметање било је прво на којем је организована уводна церемонија, на којој је барјактар сваке репрезентације морао да се са заставом своје земље поклони пред краљем Едвардом VII, док је пролазио поред његове ложе пред 68.000 људи.

Међутим, амерички барјактар и бацач кугле Ралф Роуз није желео да се својом заставом са пругама и звездама окрене према британском монарху. Према причама, амерички бацач диска Мартин Шеридан пркосно је рекао да се са америчком заставом неће поклонити "ни пред једним земаљским краљем".

Англо-америчке тензије поново су избиле на површину за време маратона када се Италијан Дорандо Пијетри срушио у последњим моментима трке и болничари су морали да га пренесу преко циљне линије.

Амерички такмичар Џони Хејс иницијално је био проглашен за другопласираног. Међутим, тада је избила велика свађа између америчких и британских званичника око Пијетријеве дисквалификације. На крају је Италијан дисквалификован и Хејс је проглашен победником.

Ово нису били једини политички инциденти на лондонским Играма 1908. године. Репрезентација Финске, тада под руском контролом, изабрала је да маршира у уводној церемонији без заставе како не би носили руску заставу. Спортисти Северне Ирске бојкотовали су комплетно такмичење зато што је Британија одбила да им да независност.

Берлин (1936. године)

Адолф Хилтер је желео да прикаже своје теорије о расној супериорности Аријеваца на Олимпијским играма. Али ствари баш нису ишле по плану. Тако је амерички тамнопути тркач Џеси Овенс освојио четири медаље на Играма. Постоји и легенда да је Хитлер, приликом доделе медаља, изгрдио Овенса, али то досад није потврђено.

Првог атлетичарског дана Хитлер је само честитао немачким спортистима и одбио да призна успех америчког тамнопутог скакача у вис и освајача златне медаље Корнелијуса Џонсона. Када су званичници Међународног олимпијског комитета рекли Хитлеру да мора свим спортистима да честита или ниједном, он се одлучио за друго решење.

Када је Овенс освојио медаље, Хитлер је већ одлучио да прескочи доделу медаља. Али тамнопутом тркачу није, како је касније рекао, толико засметало одсуство немачког вође колико је био увређен понашањем америчког председника Френклина Рузвелта због непризнавања његовог успеха.

"Председник ми није послао ни телеграм", рекао је Овенс. Никада није позван у Белу кућу да прими признање које се традиционално додељује освајачима олимпијских медаља. Неправда је донекле исправљена када је, 19 година касније, председник Двајт Ајзенхауер именовао Овенса "амбасадором спорта".

Мелбурн (1956. године)

Неколико инцидената обележило је ове Олимпијске игре, прве које су организоване на јужној земљиној полулопти и првим на којим је одржана завршна церемонија. Кина је бојкотовала ово такмичење због учешћа Тајвана, док су Египат, Ирак и Либан такође одбили да пошаљу своје спортисте протестујући због израелске инвазије на Синајско полуострво.

Односи између СССР-а и совјетски окупиране Мађарске су били још затегнутији на Играма. Нешто пре почетка Мађари су организовали велике демонстрације, на шта су совјетске власти узвратиле немилосрдно, гушећи побуну у крви. Најмање 5.000 људи је погинуло. Мађарски национални тим је за новост чуо тек по слетању у Аустралију, а спортисти су одмах поцепали мађарску заставу са комунистичким обележјима у Олимпијском селу и на њено место поставили заставу слободне Мађарске.

Неколико земаља ургирало је да МОК поништи Олимпијске игре, али је тадашњи председник Комитета Ејвери Брандиџ инсистирао да се оне наставе. Шпанија, Швајцарска и Холандија одлучиле су да бојкотују такмичење због насилног гушења Мађарске револуције.

Можда и најнеспортскији и најтежи моменат који је обележио ове Олимпијске игре се десио на ватерполо утакмици између СССР-а и Мађарске, када је руски играч изненада ударио мађарског противника Ервина Жадора у око. Мађарски навијачи пробили су ограду, а судије су биле приморане да пониште утакмицу, која је постала позната под називом "крв у води". Мађарска је водила у тренутку прекида са 4:0, али су и поред поништавања утакмице усвојили златну медаљу и то у финалу против СФРЈ.

Мексико сити (1968. године)

Десет дана пре Олимпијских игара, првих у латиноамеричкој земљи, студентски протести дошли су у жижу јавности, пошто је покрет студената, желећи да искористи медијску пажњу због Игара, организовао велики протест на Тргу три културе у Тлателолко дистрикту Мексико ситија.

Тенкови и хеликоптери окружили су демонстранте, а ускоро су из гомиле почели да одзвањају и пуцњи, на шта је војска одговорила отварањем ватре на окупљене, а одмах након тога оружане снаге су кренуле и бајонетима на демонстранте. Број мртвих се разликује у зависности од извора. Власти тврде да су десетине погинуле, док студенти истичу да се број мртвих креће у стотинама.

Олимпијске игре су се такође одржавале у време кулминације америчког покрета за људска права. Мартин Лутер Кинг убијен је шест месеци пре отварања, а амерички председник Линдон Џонсон је потписао закон којим су осигурана једнака права за куповину кућа.

На церемонији доделе медаља за 200 метара у мушкој категорији, тамнопути амерички спринтери Томи Смит и Џон Карлос (који су освојили златну и бронзану медаљу) подигли су стиснуте песнице у црним рукавицама - симбол поздрава црначког покрета против расизма. Петер Норман, Аустралијанац беле пути, који је освојио сребрну медаљу, носио је амблем олимпијског пројекта за људска права у знак солидарности са Смитом и Карлосом.

Ејвери Брандиџ, председник МОК-а, познат по својим ставовима о супремацији белаца, натерао је Комитет да донесе одлуку о одузимању медаља Смиту и Карлосу због "рекламирања својих политичких погледа у намерном и насилном кршењу фундаменталних принципа олимпијског духа". Након што је МОК запретио да ће избацити цео амерички тим, Олимпијски комитет САД извинио се и Смиту и Карлосу наложио да за 48 сати напусте Мексико.

Обојица су после тога изопштени и имали су великих проблема да наставе свој живот и нађу посао. Тек почетком 80-их година спортска заједница је почела да хвали њихов поздрав као чин храбрости. Пре четири године Смит и Карлос примили су И-Ес-Пи-Енове Артур Неш награде за храброст.

Минхен (1972. године)

Са више од 7.000 спортиста који су репрезентовали више од 120 земаља, Олимпијске игре у Минхену биле су највеће икада одржане. Иако је баш због места одржавања требало да симболишу послератно помирење, та илузија је уништена када је осам герилских бораца Црног септембра, покрета повезаног са ПЛО, улетело у одаје израелских спортиста, убило двоје и узело девет њих као таоце, који је требало да буду размењени за 200 палестинских затвореника у израелским затворима.

У веома лоше спроведеној полицијској акцији убијени су сви израелски спортисти и још пет терориста. Брандиџ је суспендовао такмичење тог дана и наредио одржавање меморијалне службе за жртве. Ипак Олимпијске игре су настављене. Израелска премијерка Голда Меир послала је тимове Мосада да убију остале чланове Црног септембра који су учествовали у акцији. Октобра исте године агенти Мосада убили су Абдела Ваела Цвајтера, представника ПЛО у Италији, у његовом апартману. Било је то прво од неколико убистава у знак освете за напад у Минхену.

За време Игара у Минхену хладноратовске тензије испливале су на кошаркашком терену током дуела САД и СССР-а, на којој је амерички тим, претходно непоражен, изгубио са једним поеном разлике у завршници испуњеној многобројним тешким судијским одлукама и примедбама на време.

Монтреал (1976. године)

Неколико догађаја на које је политика имала великог утицаја оставило је траг на овим Олимпијским играма. Украјински спортисти су, на пример, протестовали против Совјета неколико пута и запалили заставу СССР-а испред олимпијског села.

Ипак, највећи догађај био је бојкот Игара од стране 30 афричких земаља због одлуке МОК-а да не дисквалификује Нови Зеланд из такмичења. Велики број земаља црног континента бојкотовао је због тога што је Нови Зеланд послао рагби тим на туру у Јужну Африку, која је у то време била већ десет година под блокадом због владине политике апартхејда. Све до Игара у Барселони 1992. године Јужној Африци није дозвољено да учествује на овом такмичењу.

Москва (1980. године)

После совјетске инвазије за Авганистан у децембру 1979. године САД су послале поруку МОК-у у којој су инсистирале да предстојеће Олимпијске игре у Москви буду одложене, отказане или пресељене. МОК је одбацио захтев америчког председника Џимија Картера и олимпијски тим САД је одлучио да бојкотује такмичење. Освајач медаља 1936. године Џеси Овенс молио је Олимпијски комитет САД да пошаље тим, али нико није хтео ни да чује за то.

Свеукупно је око 65 земаља бојкотовало такмичење, смањујући број учесница на 80 држава, најнижи број од 1956. године.

Лос Анђелес (1984. године)

У знак освете за бојкотовање Московских игара 14 совјетских земаља бојкотовало је такмичење. То је била тек једна од многобројних контроверзних одлука. МОК је дозволио јужноафричком тркачу Золе Бад да се трка на 3.000 метара у време када је њеној земљи било забрањено учешће на Играма. Бадова, позната по томе што је трчала боса, пријавила се за британско држављанство како би могла да се такмичи.

Финале трке било је, најблаже речено, веома напето. Бадова и њена америчка ривалка Мери Декер судариле су се на пола трке, што је касније резултирало победом Декерове. Бадова је наставила да трчи, али је завршила седма. Након трке демонстранти су носили натписе "Бело ђубре, иди кући".

Ервин Задор, мађарски ватерполиста који је добио ударац у око 1956. године, рекао је да би највише волео када би из спорта била изузета политика. "Али то је само сан. То се никад неће десити", додао је мађарски ватерполиста.

Уколико је Задор у праву, Лондон тек треба да буде сведок нових политичких контроверзи.