Др Ариф Бандари за РТС: Нема заражених у прихватним центрима, мигранти свесни озбиљности ситуације

Доктор Ариф Бандари је пре више од 20 година дошао у Србију из Ирана. Тренутно ради као културни медијатор и преводилац у прихватним центрима. У свакодневном је контакту са мигрантима. У интервјуу за РТС каже да у прихватним центрима међу мигрантима нема позитивних на коронавирус и да је већина избеглица свесна опасности од болести.

Докторе Бандари, Ви сте пре 26 година дошли у Србију из Ирана како бисте студирали медицину, постали сте лекар, а у последњих пет година радите као културни медијатор и преводилац у прихватним центрима. То значи да сте у свакодневном контакту с људима и шта нам можете рећи каква је тренутно ситуација на терену када узмемо у обзир околности које нам је наметнула корона?

- Тренутна ситуација је задовољавајућа, ми обиђемо сваки дан наше центре и гледамо спровођење мера које су пропсиане у вези спречавања ширења ковида 19 у нашим камповима. Тренутно је 16 кампова, од тога осам породичних кампова, имамо шест самачких кампова за самце и два кампа за малолетнике без пратње.

С обзиром на то да је Комесаријат за избеглице и миграције саопштио да од почетка епидемије није било позитивних случајева, није било ни потребе за интервенцијом. У чему се онда огледа ваш свакоденвни посао, шта тренутно радите?

- То је пре свега један тимски рад, значи сви су укључени. Што се тиче мене и мојих колега наш посао је да обиђемо центар и да видимо да ли се прописане мере спорводе сваки дан. Ми смо спровели те мере пре објаве ванредног стања, били смо припремљени за то. Ми смо почели са дељењем флајера, постера, лифлета са предавањима и са информисањем корисника свих центара, што више, чак у току дана и неколико пута. Користили смо и видео-бим и материјал преко телевизора што смо пуштали, што се тиче информисања, што се тиче других мера то су мера дезинфекције, делимо маске, рукавице, хигијенска средства, дезобаријере и наравно праћење ситуације у камповима. 

Током ванредног стања стизале су критике на рачун Комесеријата који је у исти простор затворио и мигранте и избеглице. Најпре због тога што их заједно спајају, а друго због тога што су неки сматрали да се они тако лишавају слободе. Како се то показало?

- Мере су се показале крајње ефективне, самим тим што нисмо имали ниједног зараженог до краја венредног стања. Ми смо имали у току ванредног стања 27 тестираних, ниједан није био позитиван, према томе то је најбољи показатељ да те мере које су спроведене дале су најбоље резултате. Са друге стране, ја се не слажем с тиме, људи нису били затворени, то је сасвим другачије значење, ово што је Комесеријат урадио то је фактички било у складу са уредбама и препорукама Владе и министарства здравља. 

Као што смо чули међу мигрантима и избеглицама нема заражених, али шта се дешава у случају заразе, коме они могу да се обрате за помоћ?

- Уколико постоји сумња, тај који има те симптоме одмах ће бити упућен код лекара који ради у кампу док траје његово дежурство, после тога, уколико се деси тако нешто, одмах се позове хитна помоћ, односно друга надлежна институција која је за то задужена. 

Када говоримо о центрима како су они опремљени? Да ли имате све што вам је потребно и да ли је ту увек присутно стручно особље, у смислу неко ко може да пружи прву здравствену заштиту?

- Тренутно заиста ништа не фали, добро смо опремљени, до сада. ми смо и у време ванредног стања, нисмо имали довољну количину маски, међутим, имали смо волонтере међу самим тим корисницима који су нам помогли за шивење маски тако да је и тај проблем био решен. Мислим поред наравно нашег снабдевања, да не бисмо дошли у ситуација да нема маски. Зависи колико је велики центар, овде ради у свакој смени ради по један лекар, медицинска сестра и техничар. Некада имају и психотерапеута, преводиоца али све зависи од центар до центра.  Тамо где је већи центар у две смене раде.

У свакодневном разговору са људима у прихватним центрима, шта вам кажу они, плаше ли се заразе короном?

- Нисам баш приметио да много се плаше, али свесни су опасности, неки од њих се плаше, али није то нека велика појава, међутим, после дељења информативних материјала и после пуно разговора и састанака са њима они су постали свесни озбиљности ситуације и болести. И стварно већина њих поштује мере и чак сами питају шта треба да раде. 

А да ли се можда више плаше антимигрантске кампање која се води против њих на друштвеним мрежама?

Ја мислим то су појединачни инциденти који могу да се дешавју и у било којој другој земљи. Не можете од свих да очекујете исто мишљење, свако се другачије понаша у вези тога, али оно што је моје лично мишљење, ја мислим да мржња овде у Србији према странцима, поготово према мигрантима то само постоји по друштвеним мрежама као дезинформација, а чињенице на терену међу људима, не постоји таква мржња.