Редовни проблеми у ванредној ситуацији – болнице у Јапану се не либе да одбију и најугроженије пацијенте

Јапански медији данас јављају да је неименована трудница из града Кашива у префектруи Ћиба, недалеко од престонице Токија, изгубила дете, јер упркос компликацијама од ковида које је трпела два дана није била примљена ни у једну болницу.

Жена у тридесетим годинама и осмом месецу трудноће добила је симптоме ковида 11. августа, а стање јој се погоршало неколико дана касније због чега су локални дом здравља и акушер који ју је третирао, 15. августа почели да јој траже болнички смештај.

Међутим, ниједна од неколико десетина контактираних болница због преоптерећености није могла да је прими. Седамнаестог ујутру по јапанском времену жена је добила грчеве, почела да крвари, те се неколико сати доцније и породила у сопственом дому, али је новорођенче, због одсуства болничких апарата, преминуло.

Куриозитет је да је крајем јула у Токију, током трајања олимпијских игара, мушкарац у педесетим годинама живота који је имао симптоме ковида, вожен у колима хитне помоћи више од осам сати, јер је преко стотину болница и клиника одбило да га хоспитализује.

Градске власти Токија објавиле су да су само у другој недељи августа 1.414 оболелих од ковида који су на територији престонице тражили да буду хоспитализовани упркос томе били присиљени да остану у својим домовима јер за њих није била места у болницама. То је око 23 пута више потпуно одбијених него у одговарајућој недељи јула. Такође, у 121 случају, за хоспитализацију је било потребно више од пет сати. У Токију тренутно преко 24.000 заражених болује у својим кућама.  

У Јапану је до сада регистровано 1,23 милиона заражених новим коронавирусом, док је преминуло више од 15.500 људи. Последњих дана земља бележи преко 20.000 нових случајева дневно.

Неуралгије једне богате земље

И мада звучи невероватно, у Јапану је игнорисање хитних медицинских случајева, практично, рутина. Наиме, већ пар деценија јапански медији с времена на време јављају о трудницама и другим пацијентима који су се због неспремности мноштва здравствених установа да их приме на лечење у тешком стању сатима "вртели" по путевима у колима хитне помоћи док нису изгубили пород или сопствени живот.

Широко познат је, рецимо, скандалозни случај жене из 2007. која је живела на само три минута од једне болнице, али је у шестом месецу трудноће у колима хитне помоћи пропутовала читавих 70 километара јер седам здравствених установа није желело да је прими.

Штавише, након што су кола хитне помоћи у јурњави проузроковала судар и престрављена жена услед тога доживела побачај, још једна, осма по реду, болница је одбила да јој укаже помоћ. Она је доспела под паску лекара тек три часа након што се укрцала у кола хитне помоћи.

Годину дана раније у префектури Нара преминула је трудница коју је одбило чак 18 болница. И у Токију је 2008. умрла тридесетшестогодишња трудница којој је позлило, и касније се испоставило, претрпела крварење у мозгу, јер је њена хоспитализација каснила више од сата пошто ју је одбило осам болница.

Ови случајеви свратили су пажњу на проблем недостатка лежајева и квалификованог особља у Јапану, али се ситуација до данас, чини се, није суштински променила, јер у тој земљи сваке године више од десет хиљада пацијената хитне помоћи буде одбијено у три или више болница.

У једном чувеном случају, жена стара 89 година која се жалила на тешкоће у дисању и проблеме са срцем била је одбијена у чак 46 болнице.

Бежање од одговорности

Са становишта корисника медицинских услуга, необјашњива је педантерија, па и ароганција, с којом се према тешко оболелима односе јапанске болнице, које под изговором да немају довољно лежајева или особља, или да су лекари преоптерећени, просто откажу гостопримство колима хитне помоћи, која онда сатима лутају по градовима преко радија позивајући више десетина болница.

Реч "педантерија" овде је прикладна јер у доба короне широм света, мада немају довољно кревета и лекара, болнице ипак примају пацијенте којима је хитно потребна помоћ, и мада умеју да их оставе у ходницима, предворјима или дворишту, пружају им бар минималну негу - по неки брзи обилазак од стране лекара, неку мању привремену интервенцију или инфузију, док у Јапану, изгледа, постоји таква опседнутост правилима и високим квалитетом услуге, да када се учини да је пружање исте и мало под знаком питања, пацијенти се одмах одбијају. При том се заборавља да је и најрудиментарнија нега боља него никаква.

Постоји наравно и страх од тужби - на крају крајева, ако нисте примили пацијента, не можете ни бити тужени за погоршање или смрт који су наступили услед неадекватне неге, у шта спада и лечење које се спровео доктор неодговарајуће области специјализације.

То су "лепоте" америчке парничне културе која се последњих година примила и у Земљи излазећег сунца и спојила с домаћом послушношћу, дисциплином и готово религиозним страхом од кршења правила, због којих се, рецимо, не може десити да јапански возач хитне помоћи једноставно "истовари" нежељеног пацијента у ургентни центар упркос противљењу болнице.

"Редовни" проблеми дошли до изражаја у ванредној ситуацији

Смрт новорођенчета у Кашими, наравно, приписује се експлозивном расту заражених од коронавируса и закрченошћу болница која проистиче из тога. Реч је о ванредној ситуацији, али у основи проблема су хронични недостатак лежајева у интезивној нези, којих у Јапану има вишеструко мање по глави становника него у другима индустријски развијеним државама, и преоптерећеност медицинског особља.

Наиме, острвска царевина нема ни довољан број лекара и сестара, будући да та професија последњих деценија, упркос високим платама, није популарна међу младима због дугих радних сати и велике одговорности.

Такође, за разлику од САД, Велике Британије или Немачке, она због тежине јапанског језика, није ни у прилици да (лако) увезе страну радну снагу у медицинском сектору. Ситуацију компликује и чињеница да је, са око 30 одстоо становника старијих од 65 година, јапанска популација најстарија на свету, што значи да је потражња за медицинском негом огромна и у редовним условима.

Проблем је и то што је огромна већина јапанских болница у приватним рукама, што држави отежава да здравственом сектору испостави захтеве који би били у интересу грађана, а тешки или непрофитабилни за медицинске субјекте. 

Сенка сумње над одговором против ковида

Иако несумњиво постоје дугогодишњи "редовни" проблеми, намећу се бројна питања и сумње у вези реакције владе и здравственог система Јапана на ванредну ситуацију коју је донео нови коронавирус: како је могуће да једна тако високо економски и научно-технолошки развијена држава као што је Јапан до сада није развила своју вакцину или набавила довољно страног цепива да се вакцинишу сви који то желе и којима је то потребно?

Зар је могуће да она није могла да за протеклих годину и по дана од када је избила епидемија изгради ниједну нову болницу специфично намењену борби против ковида и повећа број кревета у интезивној нези колико да може да збрине макар приоритетне случајеве као што су труднице?

И зар није могуће мало се снаћи тако што ће се подићи импровизоване болнице и лежајеви поставити у спортским и другим халама, или тако што ће се ангажовати студенти медицине или пензионисани медицинари, како се чини у другим земљама?