Позиције синдиката пред изборе 16. марта

О радничким правима у Србији брине више од 23.000 синдиката. Свега три човека могу организовати синдикат, и воде се као посебно правно лице. То прави хаос и синдикални базар у којем профитирају мали играчи, поручују једина два репрезенативна синдиката. Зато нема ни јединиствених захтева ни става о томе како би синдикати требало да се понашају пред наступајуће парламентарне изборе.

Уочи 16. марта синдикати делују на три начина. Део синдиката иде на листе партија, део се ограђује од такве политике, део тргује.

Једина два репрезентативна синдиката на нивоу државе неће ни са једном политичком странком пред бираче.

"Ово је једина паметна стратегија у ситуацији у којој немате поузданог политичког партнера који се доказао да се онога што обећава у изборној кампањи држи кад дође на власт", објашњава Зоран Стоиљковић из Синдиката "Независност".

"Ако би се определили само за једну опцију то би иазазвало незадовољство међу самим чланством", каже Љубисав Орбовић из Самосталног синдиката Србије.

Људи на листи Расима Љајића за које се тврди да су из тог синдиката су били чланови и функционери у СССС, а двоје њих је у пензији док један није.

За разлику од великих, мањи синдикати хоће на партијске листе. АСНС је у претходном сазиву имала једно посланичко место. Ранка Савић верује да га је искористила најбоље и зато ће опет на листу ЛДП-а.

"Ја сам успела да их упознам са синдикатом и да посланици сада на сидикат и раднике гледају другим очима", каже Ранка Савић.

Синдикат Слога прешао је од прошлих до ових избора пут од савеза са социјалистима до савеза са демократама. Уочи избора 2012. године са СПС-ом су потписали социјалну повељу.

"Тада смо, да кажем дали подршку бланко, без учешћа на листи. Овај пут смо одлучили да учествујемо у кампањи и да имамо представнике и зато смо се овај пут одлучили за ДС која је са те стране понудила два посланичка мандата које нико други није понудио", каже Жељко Веселиновић из Уједињених синдиката Слога Србије.

Истиче да је реч о левичарском синдикату који не може да иде са партијама неолибералне концепције, напредњачким и народњачким, јер су то десније партије.

После Драгана Миловановића ниједан синдикални вођа није досегао до места министра. Његов рад, додуше оспорили су прво сами синдикати. Годинама касније, у сред кампање, шушка се да би у идућој влади опет синдикалац могао у извршну власт.

Ранка Савић каже да је поборник таквог решења. Љубисав Орбовић истиче да не размишља о тој теми, и тврди да није ни са ким разговарао о томе. Зоран Стоиљковић ипак каже да синдикатима није место у извршној власти.

Рецепт за бољи положај радника у највећим синдикатима виде у јединственом наступу, преговорима са владом, али и сталној контроли обећаног и учињеног. У супротном кажу, нема бољитка за раднике без обзира на број синдиката. За такав наступ за ове изборе је касно.