Рамуш Харадинај од Дечана преко Хага до Љубљане

Рамуш Харадинај рођен је 3. јула 1968. године у селу Глођане на западу Косова. Његови биографи пишу да је желео и да постане астроном, али је рану младост провео попут већине својих вршњака у годинама испуњеним албанским демонстрацијама и трапавим противмерама власти у Београду.

Завршио је средњу школу и 1989. године одслужио тадашњу Југословенску народну армију (ЈНА). Лети је радио у Швајцарској, зими боравио на Косову, где је 1991. оптужен, али и ослобођен, због наводног учешћа у демонстрацијама. Након суђења побегао је у Швајцарску, где су га убрзо регрутовали у Народни покрет Косова (ЛПК) - организацију из које су у каснијем следу догађаја израсли читав ОВК и већина садашњих косовских политичких странака. У Швајцарској, према сопственим речима, вредно је радио и тренирао кунг-фу.

Знања о војној доктрини прикупљао је од швајцарских војника, али и током никада до краја разјашњених "тренинга у Француској". "Никада нисам био припадник Легије странаца", рекао је у књизи "Казивање о рату и слободи", издатој на Косову 1999. године. 

На Косово повремено свраћа од 1994. године, тако што из суседне Албаније организује илегалан канал за дотурање оружја групи побуњеника названој "Дукађин", у коју су сем Рамуша у почетку била укључена само још његова два брата - Љуан и Шкељзен. За разлику од осталих лидера ОВК, попут Тачија, Адема Јашарија, Азема Суље и Агима Чекуа, Рамуш Харадинај је до почетка 1998. године био поприлично непозната личност на већ језиво узбурканој косовској позорници, али је убрзо, због бруталности и повремених успеха у борби против српских снага безбедности, стекао статус ратног хероја.

Група је временом расла и била укључена у низ акција против српске полиције. Средином 1998. године постављен је за команданта те јединице која је у међувремену израсла у ранг "борбене зоне", на чијем челу остаје до краја рата на Косову. "У септембру 1998. године практично смо изгубили рат против српских снага безбедности, али је тадашњи амерички изасланик Ричард Холбрук успео да испослује прекид ватре и долазак верификационе мисије, што нам је дало довољно простора да се припремимо за пролећну офанзиву", рекао је Харадинај у једном интервјуу.

Током рата формирао је и специјалну јединицу "Црни орлови", која је у западним круговима словила за најбоље опремљену и обучену снагу унутар ОВК. Један од команданата те јединице, Бег Ризај недавно је убијен у Куманову. Српске оптужбе ту јединицу повезују са ратним злочинима, посебно са ликвидацијом српских цивила код Радоњичког језера.

У српској оптужници против Харадинаја, у више од 100 тачака, наводи се и одговорност за убиство неколико десетина српских цивила чија су тела пронађена у Радоњичком језеру недалеко од Глођана крајем 1998. године. Укупно, како тврде српски извори, рониоци су из језера извадили око 40 тела, али је свега 15-ак доспело на обдукцију.

Током сукоба, српске снаге безбедности убиле су му два брата, а Рамуш је био рањен у најмање два наврата. После дмилитаризације ОВК, постао је заменик команданта тих снага, али је убрзо затим формирао Алијансу за будућност Косова, амбициозно замишљен политички покрет састављен од читавог низа мањих странака и истакнутих локалних политичара, укључујући и некадашњег комунистичког лидера Махмута Бакалија.

Рамушева каријера, али и живот нашли су се пред најозбиљнијим искушењем 2005. године, када га је Хашки суд оптужио за ратне злочине. Харадинај је Схевенинген отишао са места премијера Косова, на које је дошао махом захваљујући чињеници да је већина лидера косовских Албанаца, укључујући и покојног Ибрахима Ругову, сматрала да ће га премијерска функција заштитити од хапшења. 

На тренутак се чинило да труд истражитеља Карле дел Понте није узалудан, али је, после серије убистава особа које су повезиване са истрагом, ослобођен. На Косову је дочекан као херој.

Хашка оптужница свакако није била једини проблем који је мучио Харадинаја. Западни дипломати, изузимајући Американце, сматрају да би "костури из ормана", они из Радоњичког језера или врлети Метохије, могли означити крај његове политичке каријере.

Списак контроверзи је дугачак. Недалеко од Дечана 2000. године је предводио групу од тридесетак припадника Косовског заштитног корпуса (КЗК) у нападу на ривалски клан Мусај, близак Ругови. Харадинај је том приликом рањен шрапнелима од гранате наводно испаљене из ручног бацача, али је после "интервенције" Американаца, прво хеликоптером пребачен у њихову базу Бондстил код Урошевца а затим у Немачку. Међународни званичници у Приштини већ годинама прете отварањем те истраге.

После озбиљне свађе између Харадинаја и Хашима Тачија, те 2000. године, овај потоњи је био принуђен да се неко време склони у Немачку. Западним дипломатама требала су два пуна месеца од одобровоље Рамуша, па је Тачи могао да се врати на Косово.

Суштински, Харадинаја већ годинама прати глас "кључног америчког човека на Косову", па није за чуђење што серија инцидената у које је Харадинај био укључен после доласка Кфора 1999. године, укључујући и песничење са руском патролом такође 2000. године, није нимало угрозила његов повлашћен положај у Вашингтону.

Такав положај "заслужио" је прикупљањем информација пре и током НАТО бомбардовања, док је у сложеном процесу демилитаризације ОВК био једини регионални комаандант те формације који је заиста био у стању да испуни сва обећања, махом због чудне харизме засноване на дивљењу потчињених, а у бројним случајевима и директном застрашивању.

Међу косовским Албанцима, без дилеме, Харадинај има статус једног од највећих хероја ОВК.

Повезиван је и са изазивањем рата у Македонији 2001. године, када се његов главни војни саветник, некадашњи официр ЈНА Гзим Остерни "изненада нашао у Македонији и играо исту улогу као и  током сукоба српских снага безбедности и албанских побуњеника на Косову.

Његов брат, Даут Харадинај је имао задатак да координише транспорт оружја и људства, како наводе Македонци, махом припадника КЗК, са Косова на територију Македоније. Осим у Македонији, Харадинај је био активно укључен и у немире који су готово две године потресали југ Србије, те је у име албанских лидера, уз неизбежног Хашима Тачија, 2000. године на наговор Американаца потписао Гњилански споразум, којим се Албанци обавезују на једностран прекид непријатељстава и расформирање Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе. 

У најновијој политичкој епизоди, замало је постао премијер, али је Демократски савез Косова Исе Мустафе у последњи час напустио коалицију и приволео се Тачијевој Демократској партији Косова. Од тада, најчешће је помињак као озбиљан противник формирања суда за ратне злочине ОВК.