Откупне цене свиња падају, али месо не појефтињује – ко диктира цене у месарама

Цена свињског меса на домаћем тржишту не формира се у складу са трошковима производње, већ је одређују откупљивачи, односно кланична индустрија. Одгајивачи, како објашњава Сања Челебићанин, практично сваке недеље чекају понуду кланичара и процењују да ли могу да послују по понуђеној цени.

"Оно што је важно напоменути је да је то једина производња, дакле причамо о примарној сточарској производњи, која не формира цену свог производа. Дакле, цену формира откупљивач, а не произвођач", истиче Челебићанин.

Како наводи, фармери су дуже од годину дана продавали товљенике испод произвођачке цене, уз велике губитке. Ипак, производњу нису могли да зауставе јер фарме морају редовно да се празне како би се омогућио наставак производног циклуса.

Период када је откупна цена била око 200, односно 220 динара по килограму живе мере, донео је извесно олакшање произвођачима, који су коначно могли да покрију део трошкова производње, енергената, радне снаге и кредита.

Челебићанин упозорава да се пад откупних цена не одражава пропорционално на малопродајне цене меса.

"Па, наравно да цена свињског меса би требало да пада, али ми смо имали периоде где је чак откупна цена била 140 динара по килограму живе мере товљеника, а да је цена у малопродаји остала на 800 динара. Дакле, не видимо ми ту неку велику разлику", рекла је Челебићанин.

Додаје да се некада подразумевало да цена килограма живе мере помножена са три или три и по приближно одговара малопродајној цени килограма бута, али да тај однос више не важи.

Уговорена производња као начин да фармери планирају улагања

Један од главних захтева одгајивача јесте увођење уговорене производње, која би омогућила предвидљивост цена и стабилније пословање фарми.

Према речима Сање Челебићанин, произвођачима је неопходно да унапред знају по којим условима ће продавати товљенике, како би могли да планирају улагања у генетски материјал, ветеринарско-санитарне услове и биосигурност.

"Оно што би фармери хтели, то је, кажем, уговорена производња, то је оно што нам фали, и да имамо предвидљивост у тој производњи", рекла је.

Иако постоје прописи који предвиђају уговарање откупа са примарним произвођачима, таква пракса, како наводи, још није заживела. Удружење је надлежним институцијама слало предлоге уговора и тражило састанке са представницима кланичне индустрије и надлежних министарстава.

Челебићанин сматра да је за решавање проблема неопходно укључивање Владе Србије и више министарстава, уз мере које би помогле примарним произвођачима кроз повољније кредитне линије, субвенције и подршку за трошкове енергената.

Афричка куга свиња додатно угрожава производњу

Домаће свињарство суочава се и са озбиљним здравственим ризицима. Афричка куга свиња присутна је у дивљој популацији, а могућност њеног преноса на домаће животиње захтева строге биосигурносне мере.

На фармама је потребно контролисати улазак људи и возила, спроводити дезинфекцију и спречавати контакт са другим животињама. Посебан проблем представља илегалан промет свиња.

"Вакцине нема. Дакле, ви морате да радите едукацију фармера, да затворите апсолутно свако подручје где имате и где је опасност", рекла је  Челебићанин.

Челебићанин наводи да је делегација удружења недавно посетила Шпанију, где је разговарала са представницима тамошњег удружења произвођача, фармерима и надлежним органима о начинима заштите производње.

Према њеним речима, Шпанија има око 60 милиона товљеника, а искуства те земље показују колико су биосигурност и организован систем заштите важни за очување производње.

Ипак, упозорава да су и велики домаћи системи, као и мали произвођачи, трпели велике губитке због високих цена прасади, хране и енергената. Неки од највећих произвођача одустали су од производње.

Одгајивачи траже квоте за увоз меса

Додатни притисак на домаће произвођаче представља увоз свињског меса, посебно из Европске уније. Челебићанин сматра да би држава требало да утврди стварне потребе домаћег тржишта и на основу тога одреди увозне квоте.

Како истиче, недостају поуздани подаци о укупном броју свиња у Србији, потребама малопродаје и количинама меса које су неопходне прерађивачкој индустрији.

Међутим, оно што нама треба, то су квоте. Дакле, да прво видимо колико ми то имамо свиња", каже Челебићанин.

Према њеним речима, увоз би требало усмерити на потребе прерађивачке индустрије, док би домаћа производња требало првенствено да снабдева малопродају.

Посебно указује на значај означавања порекла меса, како би потрошачи могли да разликују домаће производе од увозних.

Сматра да би домаћа производња требало да буде препознатљивија кроз робне марке и посебне ознаке, уз едукацију потрошача о начину производње.

Челебићанин наводи и да домаћи произвођачи имају додатне трошкове јер не користе генетски модификовану храну за животиње, што их чини мање конкурентним у односу на велике европске произвођаче.

Прехрамбени суверенитет као дугорочни циљ

За опоравак свињарства, према оцени председнице Удружења одгајивача свиња Србије, није довољна само стратегија, већ је неопходан конкретан акциони план са јасно одређеним приоритетима.

Први задатак требало би да буде повећање броја крмача и унапређење репродукције, како би Србија обезбедила довољно сопствене прасади за тов.

Челебићанин сматра да кланична индустрија треба првенствено да користи домаћу сировинску базу, док би држава требало да помогне произвођачима да превазиђу разлике у трошковима производње.

"Да првенствено заштитимо домаћу производњу, да кланична индустрија има сировинску базу првенствено у Србији, да купује нашег товљеника", каже Челебићанин.

Као примере мера које би могле да допринесу опоравку сектора наводи брендирање домаћег меса, јасне ознаке порекла, субвенције усмерене у сточарство и улагања у квалитетан генетски материјал.

"Па, брендирање, првенствено бренд, је ли, купујмо домаће, и то на начин да имамо ознаке које ће потрошач да препозна да је то наше месо, и да едукујемо, да је јако важно заштитити домаћу производњу", каже Челебићан.

Циљ би, закључује, требало да буде већи број домаћих фарми које се баве репродукцијом и обезбеђују довољно прасади за даљи тов, како Србија дугорочно не би зависила од увоза меса и живих животиња.