Међународна година задруга: Зашто се задругарство у Србији више не развија

Земљорадничка задруга “Агросој” постоји више од 20 година. Бави се производњом ратарских и повртарских култура и има око 200 коопераната, којима помаже у финансирању и организацији производње. Будући да је подршка пољопривредницима, задруга се и сама суочава са бројним изазовима које прате овај сектор и покушава да преживи и буде конкурентна, кажу у овој задрузи.

У последњих пет година, чак три су биле сушне и то је оставило озбиљне последице на домаћи аграр, а још већи проблем је што су откупне цене многих пољопривредних производа ниже од производних.

“Од 2020. званични подаци о инфлацији су да је она кумулативно на нивоу 39 одсто. Пољопривреда је ту у посебно тешком стању јер је повећање цене наших инпута чак и веће од 39 посто, док су цене наших производа или исте или чак и мање него што су биле пре пет година. То је огроман раскорак”, каже Нандор Вереш из ЗЗ „Агросој“ из Неузине.

Задругарство у Србији заостаје за оним у развијеним земљама

ЗЗ “Бешка” има традицију дугу готово седам деценија и током свог постојања пролазила је кроз различите фазе организовања и проблеме. Тренутно задруга има 48 задругара и између 200 и 250 коопераната на чијим се површинама највише производе кукуруз, пшеница и сунцокрет, док се на задружној економији осим ратарских култура гаји и воће.

Задруга поседује модеран машински парк који се осим на њеним парцелама користи и на површинама коопераната, па они не морају да инвестирају у њихову набавку која би била економски нерационална. Ипак, у овој задрузи сматрају да овај сектор и даље не заузима место које му припада.

“Задругарство се често повезује и асоцијација је на непопуларну колективизацију која се дешавала после другог светског рата када се на задружну имовину гледало као на свачију и ничију. Такође, још је Јован Цвијић препознао индивидулизам у типографији нашег становништва који се није пуно променио до данас и подозрење према заједништву које је чак постало четврто гесло олимписког покрета”, објашњава Драган Лончар из ЗЗ “Бешка”.

У земљама развијеног задругарства оно је давно присутно у секторима веће профитабилности од пољопривреде, као што су саобраћај, трговина, здравство, банкарство.

“Код нас се још боримо да превазиђемо статус сировинске базе и пређемо у више фазе прераде. Како су задруге организације које сем профита негују и друге вредности, пре свега, брига за локалну заједницу, за своје чланове, културу, образовање, екологију, њихов значај треба више истицати помагати и фаворизовати од стране државе и локалне самоуправе”, додаје.

Како унапредити задругарство у Србији

У претходном периоду држава је предузела низ мера како би ојачала задругарство, кажу наши саговорници. Пре свега, донет је закон који је дефинисао питање задружне својине, организовање, управљање и руковођење задругама и одговорности. Уз то, акција 500 задруга у 500 села подстакла је формирање нових и ревитализацију постојећих задруга. Такође, обезбеђени су и додатни бодови за задруге и чланове задруга на различитим републичким и покрајинским конкурсима, што им даје значајну подршку у реализацији развојних инвестиција. Ипак, за даљи развој задругарства у Србији потребне су и додатне мере.

“Ту се првенствено мисли на мере економске политике, пореске политике, кадровско јачање задруга, дугорочно финансирање, партнерство са јавним сектором, партнерство са произвођачима опреме, оснивање посебних фондова за развој задруга”, наводи Лончар.

Огромна је потреба за субвенционисаним кредитима за инвестиције, трајна обртна средства и обртна средства, као и улагања у оспособљавање заливних система.

“То су велике инвестиције које задруге и пољопривредници не могу сами да изнесу, али истовремено су то и најсигурније инвестиције за државу јер обезбеђују опстанак људи у селима и дају могућност стварање већег прихода што за државу истовремено значи и већи порез и више новца у буџету. Сви су на добитку. Имамо невероватне ресурсе, плодно земљиште испресецано рекама у сред Европе и требало би да тај ресурс искористимо на најбољи начин. Сувим ратарством то сигурно не радимо”, објашњава Вереш.

Без сарадње и удруживања нема напретка

Пољопривреда у Србији, па самим тим и задруге суочавају се са бројним изазовима.

“Највећи су свакако климатске промене, отвореност тржишта и неспремност за тржишну утакмицу са искључивим профитерима. Такође, ту је и сеоба капитала из трговине, информационих технологија, банкраства ка земљишту као ресурсу, као и строга регулатива разних агенди зелених и других боја. Велики утицај имају и међународне турбуленције, ратни сукоби и поремећаји на тржишту”, наводи Лончар.

Иако удруживање у задруге има низ предности, чини се да су се двадесетак година уназад многи окретали само себи, док су стрпљење и сарадња скрајнути су у страну. У последње време то полако почиње да се мења.

“Многи пољопривредници су све машине хтели сами да купе задужујући се код банака, уместо да купе заједно са комшијом и тако уштеде и остваре већу зараду. Најбоље су у тој причи прошли продавци механизације. Тешка времена стварају потребу за променом и сада почиње да се назире окретање тог тренда и схватање да је сарадња неопходна и да заједно много лакше можемо пребродити све недаће. Задруге су увек биле главни заговорник тог приступа и као такве добијају све већу пажњу”, објашњава Вереш.

Домаћим задругама недостају прерадни капацитети

Проглашењем Међународне године задруга наглашава се трајни глобални утицај задруга, а истовремено се и шаље порука националним владама свих држава и широј јавности да обрате пажњу на свој задружни сектор, на услове у којима задруге послују, сматрајући задружни сектор генератором привредног раста и заштите од сиромаштва у најширем смислу те речи. Иако је историја задругарства у нашој земљи дуга, овде су традиционално најзаступљеније земљорадничке задруге.

“У односу на земљорадничко задругарство у државама старим чланицама ЕУ, може се закључити да наше задруге имају мање задругара и запослених и најчешће немају у власништву прерадне и друге капацитете кроз које се ствара додата вредност за њихове задругаре. Поред наведеног, у нашим задругама постоји нижи степен специјализације, што је условљено структуром и начином производње код задругара”, каже мр Јелена Несторов Бизоњ, председник Задружног савеза Војводине.

Слична ситуације је у већини држава нових чланцица ЕУ.

„Произилази закључак да у државама које су пролазиле кроз транзицију, задругарство није постигло степен развоја који постоји у државама у којима није било промена друштвено-економског система. За наше задругарство је карактеристично да и поред постојања законодавног оквира за задруге, постоје дугогодишњи изазови задруга у остваривању њихових права, као и непрепознавање специфичности и потенцијала овог облика организовања у многим прописима и мерама економске политике у пољопривреди“, додаје.

У свету послује око три милиона задруга

Осим квалитетнијег укључивања задруга у мере економске политике у пољопривреди веома је важно подићи јавну свест о потенцијалима задругарства, што захтева већа знања и информисаност.

“Од кључног значаја је и да млади пољопривредници у што већој мери препознају могућности задружног организовања, које ће и у будућности, као и у својој дугој историји бити кључно за опстанак и развој пољопривредника у тржишној производњи, али и за њихов останак и живот на селу“, наводи Несторов Бизоњ.

Подаци Међународног задружног савеза показују да у свету послује око три милиона задруга у разноврсним делатностима. Најмање 12 одсто светског становништва је у чланству задруга, при чему задруге обезбеђују радна места за око 10 процената запослених у свету. Задружни сектор, заједно са јавним и приватним, чини основу привредног развоја и раста у светским оквирима. Задругарство у свету карактерише изузетно велика разноврсност, како у делатностима у којима задруге послују, тако и у погледу њиховог степена развоја.