У Бечу из отпада производе струју, у Италији се мафија отимала за контролу смећа – у Србији флаше завршавају у рекама

Отпад је новац. Додуше, тек кад прође пут од селекције у кући, контејнере, одвожење, прераду и продају индустрији која би могла поново да га користи. У Бечу су одавно схватили драгоценост отпада из којег производе струју и грејање, у Италији се мафија отимала за контролу смећа. А у нашој земљи флаше и даље завршавају у рекама, расту и шире се депоније, али и смеће око контејнера.

"Годишње губимо више од 100 милиона евра зато што не рециклирамо и зато што не стварамо нову вредност из онога што се може поново употребити, зато што немамо оних решења која су потребна нашој индустрији. У таквом хаварисању, када квантификујете 100 милиона евра кроз километре путева или кроз клиничке центре, школе, обданишта, дођете до тога да смо ми превише бахати када је у питању управљање отпадом", наводи Славиша Митровић из Привредне коморе Србије.

Хотели, ресторани, трговачки ланци су међу највећим произвођачима амбалажног и комуналног отпада. Његово уништавање плаћају по квадрату, а не по килограму што би им, кажу, било исплативије.

Та одредба ускоро би могла да се промени, најављује ресорно Министарство. Кажу и да је индустрија за посебне токове отпада - електричних и електронсих апарата, гуме, отпадног уља - добро развијена - због државних подстицаја.

"Оно што радимо у наредном периоду је да изградимо регионалне рециклажне центре који ће имати разна постројења за механичко биолошки третман управо како бисмо из тог отпада из домаћинства успели да извучемо све оно што је ресурс и како бисмо даље могли да усмеримо ка рециклажној индустрији. Оно што је нашој рециклажној индустрији важно је да буде добра сакупљачка мрежа и да све што постане отпад на крају постане ресурс како би они то даље третирали", каже Сандра Докић из Министарства за заштиту животне средине.

Многе земље ЕУ забраниле извоз отпада

Многе земље Европске уније су забраниле извоз попут Хрватске, а Мађарска је управљање отпадом дала под концесију. За то време, показују подаци Агенције за заштиту животне средине, парадоксално, Србија годишње извезе 250.000 тона отпадног гвожђа, и исто толико увезе.

"Србија нема депонијску таксу која би могла да надомести нову стимулацију да вам се више исплати да то рециклирате и поново употребите него да га одбаците. Кључан фактор је да грађани буду стимулисани тиме што ће бити одговорни према процесу, али за то треба нова инфраструктура у Србији", каже Славиша Митровић из Привредне коморе Србије. 

Милица Кузманов из компаније "Секопак" наводи да оператери треба да уложе у инфраструктуру и едукацију грађана

"Биће неопходно да сви оператери улажу у инфраструктуру и едукацију грађана и да се обезбеди што већем броју грађана да одвајају амбалажни отпад. То у Београду постоји, у мањим местима не, важно је да узмемо у обзир и градове и мања места и да радимо са грађанима", указује Милица Кузманов.

Колико се тачно фирми у Србији бави прерадом отпада нема прецизних података – сваки отпад је индустрија за себе у зависности од материјала, али и од тога ко га прави. Ипак, највећи проблем је онај који и даље завршава у рекама и гори на депонијама. Не само због економије већ и због екологије.