Рибарство у Србији у кризи, производимо само једну пастрмку по становнику

Последњих година произвођачи рибе у Србији упозоравају на изузетно тежак положај у којем су се нашли. Многи рибњаци нису успели да преживе корону и намете државе. Од десетак великих шаранских рибњака који су постојали пре деценију и по, данас само три послују у пуном капацитету.

„Производња на Рибњаку ‘Сутјеска’ се последњих десетак година усталила на неких 1.000 тона различитих шаранских врста риба, као и различитих узрасних категорија. Пре тог периода производња је варирала и била на доста нижем нивоу”, каже Видак Милошевић, директор тог рибњака.

„Чак 90 одсто производње пласирамо на домаћем тржишту, а део рибе извозимо у Босну и Херцеговину и Северну Македонију. Врата Европске уније су нам 'затворена' јер сви вишкови са тих тржишта завршавају код нас. Наиме, државе, у том случају извознице, имају стимулативне мере за извоз рибе и ми као произвођачи смо врло често у својој држави неконкурентни иностраном производу, за који чврсто тврдим да не може да парира српском шарану по квалитету”, наводи Милошевић.

Скромни износ прелевмана је, каже, једина заштитна мера државе према домаћем шарану. Уз то, питање је дана када ће бити укинут. Према његовим речима, стање у рибарству Србије је поражавајуће.

„‘Стимулативне’ мере у износу од 10 динара за килограм продате рибе су премале. Самим тим нам не дају простора да ‘играмо’ са нижом ценом на тржишту. Да не помињем да нису исплаћене за претходне две године. И на то бих додао да нам бар 30 одсто износа који тражимо буде обустављен, јер поједини купци нису уписани у привредни регистар, а многи од њих су давно поднели захтев за то”, објашњава Милошевић.

Шаран се, додаје, у Србији сматра скупим.

„То се може рећи ако се пореди са ослићем, вијетнамским сомом и сличним врстама рибе које му због ниже цене преотимају тржиште. Поређење нашег свежег шарана са поменутим врстама, била би увреда. Али, нажалост, у већини случајева, цена диктира тражњу”, каже наш саговорник.

Шаран се производи од ларве до конзума две или три године, у зависности од система производње, а трошкови су сваке године изузетно високи.

„Ту су обавезе према Покрајинском секретаријату и Водама Војводине, које су далеко изнад свих у региону. По два основа ми годишње за то издвајамо више од 12 милиона динара. Имамо изузетно велике штете од корморана и осталих предатора, без икакве накнаде од стране државе. У последње време све већи проблем су крађе. Рибу више не краде сиротиња да би преживела, то је сада озбиљан 'бизнис'”, истиче директор рибњака у Сутјесци.

Борба са рибокрадицама је, објашњава, близу оне са ветрењачама.

„Трошкови опреме у коју улажемо су огромни. Осматрачнице, термовизије, возила, дронови, преко 20 људи укључено у чуварску службу... И када лопови буду ухваћени на делу, тужилаштво затаји. Верујте, крађа рибе у Србије је озбиљан организовани криминал. Ако државни органи то не препознају, не смеши нам се светла будућност”, каже Милошевић.

„Што се тиче борбе са предаторима, за великог вранца – корморана имамо квоте за одстрел, које су рецимо један одсто од броја који се налази на рибњацима, без имало претеривања. Видра је строго заштићена врста. Не постоје никакве накнаде за штете од предатора, док је то присутно код земаља у окружењу”, додаје наш саговорник.

Рибарство је, такође, и грана сточарства која нема установљено условно грло.

„Због тога не можемо да конкуришемо за закуп државног земљишта и да смањимо трошкове производње, јер бисмо сами производили храну за рибу. То траје годинама и никако да се померимо са мртве тачке”, истиче Милошевић.

Производња пастрмке у Србији, једна риба по глави становника

Да се производња рибе у Србији из године у годину смањује потврђује и Александар Стајчић, директор ДТД Рибарство.

„Производња шарана је на рекордно ниском нивоу, али нажалост због високих малопродајних цена та количина би требало да подмири потребе за шараном током поста и празника. Што се тиче производње пастрмке она је на годишњем нивоу толика да сваки становник Србије може да поједе једну рибу. То значи да све остале количине пастрмке увозимо”, каже Александар Стајчић, директор рибњака из Бачког Јарка.

„Наша фирма одржава ниво производње који има дуго година. Чак смо је повећали за 10 или 15 посто. Нажалост, многи рибњаци су угашени у протеклих 4-5 година, међу којима је и највећи рибњак у нашој земљи, рибњак Ечка. Не раде више ни рибњаци у Свилојеву, Новом Кнежевцу...”, додаје Стајчић.

Организоване крађе и трошкови производње, истиче, угрожавају рибарство у Србији. 

„Ту, пре свега, мислим на поскупљење струје, подизање плата радницима... Нису само плате проблем, већ и недостатак квалитетне радне снаге. Људи нису заинтересовани да раде у овој бранши. Имамо изузетно високе накнаде за воду. Све то су дажбине које су у односу на дажбине које имају рибњаци у државама у окружењу неупоредиво више. То значи да ми морамо да улажемо додатна средства у обезбеђење рибњака, осавремењавање производње”, каже Стајчић.

„Трудимо се да наша произвођачка цена буде на нивоу произвођачке цене неких суседних земаља, али те земље добијају индиректну помоћ за одржање биодиверзитета, за одржање водених површина. Све то када се узме ми смо у инфериорном положају у односу на земље Европе и околне земље у производњи шарана”, наглашава наш саговорник.

Доста повољнија ситуација од производње рибе јесте у производњи хране за рибу.

„ДТД Рибарство је један од два произвођача хране за рибе у Србији и у том делу смо нешто успешнији. Извозимо нашу храну у околне земље, тако да имамо то неко тржиште које је штите од територије Србије. И ту успевамо да одржимо и количину и квалитет”, наводи Стајчић.

Период ковида угрозио производњу рибе у Србији

Пре петнаестак година рибњаци су заузимали више од 12.500 хектара у Србији, а сада свега око 5.500. Са великим проблемима рибњаци су се суочили током ковида.

„У то време је у окружењу, рецимо Мађарска, откупила све вишкове рибе, Бугарска и Хрватска су издвојиле огромна средства да помогну својим рибарима. Иначе, тај однос према конзумирању шарана је специфичан и то смо осетили на нашој кожи. Када је престало да буде славља, окупљања, даћа, сахрана то је угрозило нашу производњу. Вишкови су остали по зимовницима, тј. рибу смо морали да враћамо у производњу у четврту годину, што је погубно из технолошких разлога. Настале су болести, угинућа”, објашњава Крум Анастасов, председник групације за рибарство ПКС и директор рибњака „Капетански рит” у Кањижи.

„У окружењу сви који се баве шаранским рибарством имају много бољи положај од нас. Причамо о рибњацима у Хрватској, Мађарској, Бугарској, Чешкој који су нам конкуренти и који имају значајно више подстицаја што из националних, што из европских фондова. Њихова предност је и да или не плаћају водопривредне доприносе који су изузетно високи или их плаћају 7-8 пута мање него ми”, каже Анастасов.

Наш саговорник упозорава да је потрошња рибе у Србији изузетно мала и углавном сезонског карактера. Шарана, сома, пастрмку највише трошимо у време поста, поготово за Светог Николу и Бадњи дан.

„Грађанин Србије годишње поједе тек нешто више од три килограма рибе. У Европи је то 22 килограма, а у Јапану чак 60-70 килограма годишње. Слатководно рибарство којим се ми бавимо у Србији производи годишње између 6.000 и 7.000 тона рибе и то се потроши на домаћем тржишту. Јако мала количина иде у извоз и то у земље у нашем окружењу, али које нису чланице ЕУ”, наводи Анастасов.

„Што се тиче количина које увозимо, годишње је то и до 85 посто потреба за рибом. Ту мислим на смрзнути програм, конзервирану рибу и програм на леду”, додаје наш саговорник.

Предност домаће рибе у односу на увозну

Наглашава да домаћи произвођачи потрошачима нуде једну од најздравијих риба.

„Иако је шаран извикан као да је маснија риба, то уопште није тачно. Наша производња пролази ригорозне контроле. Ми смо држава која забрањује ГМО, у производњи за храну за рибе је забрањено и не користи се месно-коштано брашно. Резултати анализа меса рибе показују да имамо изванредан однос амино-киселина тј. масти и да је присуство пестицида, хербицида, тешких метала испод свих нормираних референтних вредности”, наводи председник групације за рибарство у ПКС.

„Наши грађани треба да знају да је српски шаран квалитетан и здрав. За рибу коју увозимо не могу то да кажем. Вероватно ту постоје анализе приликом увоза, али, ипак, увезена риба подразумева смештај, смрзавање, глазирање”, каже наш саговорник.

Рибарство је, подсећа, повезано са ратарима који производе храну за рибу, са фабрикама које праве екструдирану храну, са рибарницама које продају рибу, са прерађивачким капацитетима. Ту се свуда запошљавају наши људи. И то је још један од разлога зашто би ову грану пољопривреде требало развијати. А потенцијала и те како има.

„Ми, посебно у Војводини, имамо доста тог неплодног земљишта, пустара. То је део око Тисе и део Баната где на водотоцима реке можемо да изградимо огромна водена огледала у смислу рибњака који могу да буду потенцијал за производњу. После тај шаран може да оде на нека друга тржишта. Зашто држава нема мајчинских однос према нама, не знам”, наводи Анастасов.

„Примера ради, Црна Гора која има око 650.000 становника и има мало рибарство иако има море, у Министарству пољопривреде за област рибарства има 12 запослених. У нашем министарству за рибарство је задужено ‘пола’ човека, јер он има и друга задужења. Значи, у ресорном министарству немамо ниједног човека који се бави искључиво рибарством. Одатле треба да се крене у решавање проблема”, објашњава наш саговорник.

Субвенције од 10 динара по килограму произведене и продате рибе су више него скромне.

„Ако узмемо да је данас малопродајна цена рибе око 700 динара, тај подстицај би требало да буде бар у висини ПДВ-а, тј. 70 динара, јер то стимулише рибаре за већу производњу”, каже Анастасов.

За похвалу је, истиче, то што Покрајина издваја новац за реконструкцију постојећих и изградњу нових рибњака. Иако то нису велика средства, произвођачима рибе свакако много значе.

Стручњаци упозоравају да је све мање технолога који се баве овом производњом. Будући да се рибњаци гасе, факултети немају интерес да школују тај кадар, јер по завршетку студија ти људи немају где да се запошљавају.

Због чега држава допушта да рибарство у Србији полако нестаје и да ли ће бити предузете неке мере да се то спречи од ресорног министарства нисмо добили одговор.