Биће јаких суша, а град ће бити чешћи и крупнији – шта треба да садимо да би усеви преживели

Реалност која личи на апокалиптични филм увелико се живи широм света. Произвођачи грожђа у Шпанији због суше морају да рачунају на упола мањи род. Кише је било, али недовољно да стигне до корена каталонских сорти.

"У страху смо да ће се ово наставити, да ће слика из нашег винограда постати општа слика шпанске пољопривреде", каже произвођач грожђа из Шпаније Ориол Роиг.

На другом крају света, у Јужној Кореји, шездесетогодишња Квон Џи Су размишља о томе шта да ради са лубеницама које су иструлиле.

"Ове лубенице су ми као деца. Требало је ускоро да их понудим на тржишту. Не знам шта ћу радити са фармом следеће сезоне. Много је тешко и тужно", каже Квонг Џи Су.

Ни Србија није поштеђена. У Медвеђи крај Трстеника град величине песнице потукао је плантаже садница и винове лозе. Иван Лађаревић каже да је ово јако тешка година.

"Ми смо успели то да одржимо, да доведемо до пред бербу, али природа је овог пута била јача од нас. Следеће године неће сигурно моћи да понесе род, биће вероватно сувих чокота, можда за 2025. да буде неког рода", рекао је Лађаревић.

Потребно да се унапреде сорте

Због промене климе, научници морају да унапреде сорте, како би биле отпорне и на падавине и на сушу. Стручњаци кажу да је за то потребно 10 до 15 година, али и да је срећа Србије у томе што на Институтима за воћарство, ратарство и повртарство раде научници који су међу најбољима на свету.

"Неће се стварати само нове сорте, већ ћемо уводити и нове културе. Радићемо интродукцију оног што досад нисмо имали. Многе врсте већ и улазе у нашу пољопривреду последњих година. То ћете видети по супермаркетима. Батат нисте видели пре 10 година, сада га имате. Долазиће тропске врсте, врсте које код нас у овом тренутку нису заступљене. Ко зна, можда у неком тренутку будемо имали банане и цитрусе", наводи проф. др Славен Продановић са Пољопривредног факултета у Земуну.

Ако овако наставимо да загађујемо, ни убудуће неће бити боље. Емисије штетних гасова све више загревају планету. Град, поплаве и клизишта само су последица непотребне потрошње и трке за привредним растом.

"Рецимо волимо јагоде које стижу зими, то све тражи стаклену башту. Стаклена башта даје гасове који доприносе отопљавању", појашњава проф. Продановић.

Климатолог проф. др Ана Вуковић Вимић каже да се очекује да ће се јаке суше, попут оне коју смо имали 2012. јављати три до четири пута по деценији. Те 2012. је штета у пољопривреди била две милијарде долара, а 2017. пет милијарди долара.

"Већа површина Србије биће погођена градом, скоро сваке године, а просечна величина зрна града ће се повећавати", упозорава Ана Вуковић Вимић.

Да ли је могући баланс економског развоја и очувања природе

У рату природе и друштва, победник је увек природа. Али стручњаци сматрају да је могућ баланс економског развоја и очувања природе. Сматрају да је Србија богом дана и за органску пољопривреду и за експолатацију руда.

"Хајде да ускладимо наше потребе са оним што природа може да нам пружи, и пашњаци и рудници. мислим да може да се нађе баланс. Закони јесу добри, али мора да буде јача контрола. Морамо да схватимо да експлоатација природних ресурса данас није иста као пре 100 или 200 година. Ако погледамо сва та рудна богатсва која Србија има, ми смо одувек били рудничка земља, па нису Саси дошли у Србију да би били фармацеути", каже професор Факултета политичких наука Дарко Надић.

Гледано шире, Србија мало утиче на глобално загађење, односно загревање. Иако нас на то обавезују закони ЕУ, проблем дивљих депонија треба да решимо пре свега због сопственог здравља. Ако температура порасте за само један степен, до 2040. године изгубићемо 15 и по милијарди долара БДП-а.