Млеко, премије и откупна цена - професорка Стојановић: Решење могу бити маркетинг уговори

У Србији се јуче поново просипало млеко. На протетестима испред Mинистартва пољопривреде произвођачи из целе Србије тражили су премију од 20 динара, субвенције од 40 000 динара по грлу, минималну откупну цену која не може бити нижа од произвођачке.

На сличне захтеве, пре четири дана, министарка пољопривреде у свом кабинету позитивно је одговорила произвођачима из Баната. И док се пољопривредници из различитих удружења међусобно оптужују за политичу острашћеност, сточни фонд опада, а млекаре спуштају цену и отказују откуп.

Да ли су већа издвајања за сточарство, која је најавио и председник, довољна да овај сектор опстане, за РТС говори Жаклина Стојановић, декан Економског факултета. 

Да ли су захтеви пољопривредника оправдани. Да ли је то довољно да у ситуацији у којој смо сада, одржимо млечно говедарство?

Захтеви произвођача млека су сигурно реални имајући у виду последња дешавања и на светском тржишту. Овде пре свега мислим на чињеницу да је дошло до повећања цене сточне хране. Уколико посматрате субвенционисање премије за млеко, сигурно се може рећи да су оне у овом тренутку на незавољавајућем нивоу, што се произвођача тиче.

Један конкретан податак - ако узмете цену литре млека, пољопривредник без субвенција у тој цени учествује са свега четвртином, 75 посто цене тог млека поделе прерађивачи, млекари и трговци.

Повећање субвенција ће само краткорочно довести до резултата. Али дугорочно посматрано треба помагати стварање институционалних веза између примарне производње и прерађивача - то се ради кроз маркетинг уговоре, кроз уговоре о производњи - то су уговори који се не користе уопште у нашој пракси, а познати су у свету.

Шта смо научили из ове ситуације ако знамо да су се мале млекаре понашале много коректније према произвођачима, да су много мање смањиле откупну цену, нису као велике млекаре које су се везале за увозно млеко отказивале у потпуности откуп?

Нормално је да мале млекаре имају на неки начин бољу везу и другачије се понашају од великих млекара које су чисти тржишни играчи.

Сутра ако се не исплати производња млека они ће једноставно престати са производњом. Треба свакако субвенционисати изградњу малих прерађивачких капацитета.

Колико је производња сировог млека стратешки важна за државу. Да ли је производња млека само производња млека или она генерише и неку вишу додату вредност?

Храна је и социјална и економска, али и политичко-безбедносна категорија. Када причамо о храни и цени млека овде конкретно, онда причамо и о свима нама као потрошачима. Шта се дешава у екстремним ситуацијама када ви не можете да дођете до сировог млека. Кад сте принуђени да само из сопствених извора базирате производњу за властито становништво.

Е то су управо те ситуације у којима се размишља на дуги рок, то значи да своју производњу треба да базирамо на развоју сопствених пољопривредних произвођача. У овом тренутку су сектору млечног говедарства имамо око 116.000 газдинстава.

Преко 80 процената су мали произвођачи, породични, традиционално усмерени фармери. Предузетнички усмерени фармери чине свега 13 процената.

Чињеница је да је млеко из ЕУ јефтиније не само зато што имају веће субвенције већ и због тога што тамошњи фармери могу да користе ГМО храну за стоку. Да ли смо довољно урадили на маркетингу да је Србија земља без ГМО, па да на основу тога наши производи на светском и европском тржишту добију већу цену?

То свакако не. Ако се изабере пут као што се изабрао везан за не ГМО производе, онда то подразумева комплетно другачију стратегију која је везана за брендирање хране која долази са ових простора.