Покидане везе са пољопривредницима, сточарство у паду, али зарада би могла да буде и 15 пута већа

Недостатак радне снаге, деца која су се преселила у град, борба за пласман и цену – све то мучи Миодрага Милина, произвођача купуса из Тараша.

"Још пар година и ја одустајем", шали се Милин и потврђује да то значи да ће мештани Тараша убудуће вероватно морати да купују увозни купус.

"Ја сам се пре пар година изненадио кад сам чуо колико је 'Персу' продао кромпира у Тарашу", напомиње Милин.

Сточарство бележи пад

Дугме да бациш – никло би. Тако се описује земљиште у Србији. И у години суше, скупог семена, ђубрива и заштитних средстава пољопривреда ће бити једна од неколико најјачих привредних грана.

Носилац ће бити воће и житарице. Сточарство бележи пад.

Зоран Рајић са Пољопривредног факултета у Земуну наводи да је Србија, када је реч о млечним производима, прошле године имала суфицит од 25 милиона евра, а ове године за осам месеци дефицит од 16 милиона.

"Када је реч о месу и месним производима, ту нам се дефицит повећао два пута и износи сада око 72 милиона евра", наводи Рајић.

"Покидане везе између прехрамбене индустрије и произвођача"

Прошле године смо нахранили туђу стоку за 190 милиона евра. Толико смо зарадили од извоза сточне хране, уместо на кулену, пршути и сиру. Пао је и увоз живих животиња, и то за четвртину.

"Везе између прехрамбене индустрије и произвођача су покидане, додајте ту и трговинске ланце који имају своје интересе и фактички могу да се појављују на тржишту као увозници пољопривредно-прехрамбених производа. Онда је логично да они траже свој интерес и да их не занима једноставно овај први део", каже Рајић.

Шта је проблем са задругама у Србији

Да би маркети и прехрамбена индустрија долазили на ноге сељаку, а не обрнуто, неопходно је да се удруже.

Са наслеђеним искуством комунистичких земљорадничких задруга тежак је то посао и данас, у време проверених модела уговорног удруживања.

Професорка Жаклина Стојановић, декан Економског факултета, указује на разлику између задругара и коопераната, која се прави у Србији, али не и у свету.

"Када питате у задрузи колико имате задругара, они вам кажу – шест или 10. А шта су остали произвођачи ту, па они су кооперанти. У свету нећете имати разлику између задругара и коопераната. Уствари, задругари су власници задруге", објашњава Стојановићева.

Прерађивачка индустрија функционише на принципима светог тројства слова "К". Квалитет, континуитет и количине. Све оно што уситњени произвођачи не могу да постигну. 

Постоје два пута за произвођаче

Вељко Јовановић из Привредне коморе Србије наводи да постоје два пута.

"Један је да радите робне марке. Постоје неке веће фабрике у Србији које купују наше воће, прерађују га и пласирају не само на наше, него и на друга тржишта. Имате и други пут, а то је да градите брендове", објашњава Јовановић.

И стране компаније препознале шта је најбоља реклама

Име је најскупље и најтеже изградити. Промоција Србије као земље здраве и укусне хране је заједнички посао за министарства пољопривреде, трговине, привредну комору, кажу стручњаци.

Да је домаћа сировина најбоља реклама одавно су препознале компаније, чак и стране.

Милица Милановић из компаније "Нестле" Србија каже да, нажалост, мало мање од половине сировина набављају Србији, а разлози су бројни.

"Зачудићете се можда, али црни и бели лук у праху, сушени кромпир не можемо уопште да набавимо у Србији, већ га увозимо. Такође, немамо довољно парадајз пасте коју можемо да набавимо локално", наводи Милановић.

Странци од укуса давно одустали

Страном купцу најважнија ознака је "Здраво". Од укуса су давно одустали и на њега гледају као на бинго.

Српски производи које најбоље познају и највише траже су ракија, мед, ајвар и све од малине.

Од њиве до трпезе цена хране порасте неколико десетина пута. Стручњаци кажу да ју је најбоље продавати кроз туризам, ресторане, сувенирнице, винарије.

То је извоз који најмање кошта, а највише вреди. Извоз на кућном прагу.