Како препознати финансијско насиље – то није само узимање целе пензије

О финансијском насиљу се мало говори, али и мало зна. Старији људи су на мети злоупотреба, и разних превара. Има, срећом, и добрих примера – када са пуно поверења свој последњи динар упуте најближима.

"Ја сам свој штек или уштеђевину позајмио кћерки и зету за њихове потребе. Они ми враћају редовно и са пуним поверењем сам ја њима дао и они то стварно извршавају онако како сам ја желео, и ми и даље смо у одличним односима", испричао је анкетирани грађанин.

Међутим, много је више оних који финансијско насиље доживе баш од породице, али то не препознају и не пријаве. Због тога се још теже одлуче да потрже помоћ.

Наташа Тодоровић, председница Геронтолошког друштва Србије и сарадник у Црвеном крсту Србије, каже да је полицији 2020. године било 1.768 пријава насиља над старијима, а 20 одсто тих пријава је било финансијско насиље.

"Када говоримо о насиљу ми морамо бити сигурни да ове бројке не значе праву истину, јер једна од шест старијих особа доживи насиље, а једна од 24 пријави насиље. Ови подаци су само врх леденог брега", рекла је Тодоровићева.

"Финансијско насиље, наравно зависи од његовог облика, разврстано је у различита кривична дела, али најбитније је да ужива правну заштиту. Дакле, да је недозвољена радња и да постоје механизми заштите", рекла је Бранкица Јанковић, повереница за равноправност.

Узимање целе пензије или притисак на старе људе да потпишу уговор о доживотном издржавању, крађа – само су неки од примера финансијског насиља.

"То је стављање под хипотеку станова старијих особа, то је када дођу и нуде трговци да продају старијим особама у кућним условима производе који би њима били потребни па им наплате троструко или петоструко већу цену него што стварно јесте", каже Надежда Сатарић, предесдница Удружења грађана "Снага пријатељства – Амити".

На мети преваре често су особе које живе саме, а они који имају већу пензију, чешће буду жртве преваре или крађе, истичу стручњаци. Нерадо причају о томе – због страха или стида од осуде.

"Неке старије особе страхују да кажу, страхују зато што то углавном врше они који који су њима блиски. Неке је срамота шта ће им казати окружење, шта ће му казати његова деца, како је постао насамарен од стране неког трговца. Неки не знају коме да се пријаве, неки сматрају да им нико неће поверовати у причу", истиче Сатарићева.

"Решење је да се едукујемо. Прво да се едукују старије особе да препознају насиље. Њима је нормално да кажу пин својој деци, или да дају чекове и да не проверавају где иде тај новац. Морамо да радимо на едукацији професионалаца који раде са старијима" истиче Наташа Тодоровић.

Када се насиље догоди – порука је јасна.

"Када им се догоди тако нешто, да не ћуте о томе и да не трпе, већ да пријаве надлежним органима", каже Сатарићева.

Стручњаци кажу да је током пандемије насиље над старијима било у порасту, пре свега, због изолације старијих. Охрабрују жртве још једном. Није срамота пријавити насиље и потражити помоћ. Број који је увек доступан је 0800/100-600.