За квадрат гљива зарада и до 21 евро

Према информацији Привредне коморе Србије, Републички завод за статистику Републике Србије не прати производњу печурака у заштићеном простору.

На основу грубе личне процене магистра Иванке Миленковић, базиране на процени производње компоста за производњу шампињона, годишња производња у Србији, износи 3.500 - 4.000 тона шампињона, наведено је у саопштењу из Кркобабићевог кабинета.

Према подацима Завода за заштиту природе Србије, у 2017. години је, захваљујући добрим временским условима, сакупљено 9.441 тона печурака из природе, а 2018. године 9.203 тоне, што је три пута више у односу на 2015. годину, када је сакупљено свега 2.896 тона.

У периоду од 2015 до 2019. година, Република Србија је просечно годишње извозила печурака у вредности од око 5,2 милиона евра и то на тржишта Италије, Немачке, Швајцарске, Аустрије...

Највећи удео у извозу имају печурке које се сакупљају из природе и то лисичарке свеже и расхлађене, вргањи свежи, расхлађени и сушени.

Увоз печурака је неопоредиво мањи. Србија на годишњем нивоу увезе око 20 тона печурака. У 2019. години за увоз печурака је плаћено више од 70.000 евра.

Министар Милан Кркобабић наглашава да своју шансу за заснивање исплативе производње гљива, будући и садашњи произвођачи могу да увећају ако се удруже у задруге.

"Подаци да је извоз печурака Србије већи за чак 75 пута од увоза делује оптимистички. Али, чињеница да највећи део нашег извоза чине гљиве сакупљене из природе и да количина тих гљива драстично варира из године у годину у зависности од временских услова, јасно нас упућује на закључак да у Србији постоје неискоришћени ресурси за производњу гљива у контролисаним условима", истиче Кркобабић.

Одржива производња на површини од 400 квадрата

Да производња јестивих гљива у контролисаним условима, која није радно захтевна делатност, може да буде исплатива за пољопривредно газдинство у Србији, сматра и магистар Иванка Миленковић, високоспецијализовани стручњак за гљиве, која је знање стицала на универзитету Вагениген у Холандији.

Миленковићева каже да четворочлано пољопривредно газдинство у Србији у постојећем простору може да има одрживу производњу шампињона на површини од најмање 400 квадрата, за шта је неопходно уложити око 67.000 евра.

Око 16.000 евра је потребно инвестирати у системе за вентилацију и климатизацију, који морају да буду инсталирани на једном месту, затим око 10.000 евра у сталаже чија висина зависи од висине објекта, те око 4.000 евра за изолацију, осветљење и ситне грађевинске радове - чиме укупна инвестиција за опремање објекта износи око 30.000 евра.

На то треба додати и варијабилне трошкове - за обезбеђивање неопходних 200 тона компоста годишње потребно је уложити још око 20.000 евра, чиме улагања прве године достижу око 50.000 евра.

Још 17.000 евра неопходно је за куповину 80 метара квадратних покривке, електричну енергију, воду и рад четири радника. За куповину дехидратора неопходно је уложити још 30.000 евра.

Цена у малопродаји око 1,8 евра за килограм 

Од 400 квадратних метара, у пет турнуса годишње који се обнављају на два до два и по месеца, може се очекивати годишња производња око 40 тона шампињона.

Домаћинство свој оптимални модел пословања може наћи ако шампињон продаје самостално на зеленим пијацама или малопродајама, чиме може да оствари цену од око 1,8 евра за килограм - већу цену за око 0,5 евра по килограму у односу на велепродајне.

Према речима Иванке Миленковић реално је очекивати враћање уложеног за око три године.

По калкулацији Института за економику пољопривреде (ИЕП), варијабилни трошкови у производњи шампињона износе 19,79 евра по квадратном метру, док су укупни приходи 41,38 евра по квадратном метруи. Бруто зарада је 21,59 евра по квадратном метру, што на површини од 400 квадрта износи 8.636 евра.