Држава, банка и странка, избаците уљеза

"Стране банке не желе да прате развој домаћих предузећа, јер би таквим кредитирањем помагале конкуренцију на рачун земаља из којих долазе." Овај став износили су минулих недеља противници продаје Комерцијалне банке, обавезно истичући како то значи одрицање од финансијског суверенитета, распродају породичне сребрнине, пут у очигледну пропаст...

Ако су заговорници ове теорије у праву, онда то истовремено значи и да националне банке финансирају пројекте домаћих компанија, које су стратешки важне за развој привреде.

И са њима би се сигурно сложио бизнисмен Мирослав Богићевић.

Али само под једним условом – да му је неко ово питање поставио бар 10 година раније.

И то у време, када је само код једне државне банке добио 13 кредита у укупном износу од око 15,5 милиона евра, који нису били обезбеђени на одговарајући начин, у складу са законом и прописима банке, а одобрени су упркос томе што Богићевићеве фирме нису биле кредитно способне, јер су биле презадужене.

Као резулатат такве врсте кредитне подршке, Богићевић и још неколико привилегованих домаћих бизнисмена (Горан Перчевић, Жељко Жунић, Драган Ђурић) претили су тада да угрозе стабилност целог банкарског система.

Пензије за дугове

Покривање губитака неколико банака порески обвезници платили су милијарду евра. О колико великим парама је реч, сведочи и податак да је толико новца уштеђено смањењем пензија током четири године спровођана мера фискалне консолидације.

Ако је у овом случају домаћа банка подржала домаћег привредника и уложила новац у домаћу индустрију, зашто онда приватни интерес Мирослава Богићевића није нужно био и јавни интерес?

Врло је једноставно – зато што управе домаћих банака постављају странке на власти, па су најчешће ови пројекти више у интересу странке, него у државном интересу.

Неко ће рећи како Богићевићу новац нису позајмљивале само државне, већ и приватне банке, па чак и да је негове пословне операције кредитирала Међународна финансијска корпорација (ИФЦ), ћерка организација Светске банке.

И како ова институција из Вашингтона то сигурно није чинила због Богићевићевих блиских веза са тада владајућом Демократском странком.

Како се чувају странци

Оно, што се, међутим, у таквим оценама превиђа је да се ИФЦ добро обезбедио.

Јер је Привредни суд у Ваљеву у априлу 2014. године управо по предлогу повериоца ИФЦ-а отворио стечај над компанијом Фармаком МБ у власништву Мирослава Богићевића.

У преводу, док су домаће банке прихватале и јаловину као средство обезбеђења, стране финансијске институције то нису чиниле.

Зато је Богићевићев крах уједно означио и слом неколико овдашњих банака. А ИФЦ је и даље на истој адреси – у Пенсилванија авенији у Вашингтону.

Дакле, да је то тако једноставно стабилност финансијског система широм света била би гарантована само државним власништвом у банкама.

Међународни стандарди попут Базела 3, као и остале регулативе о адекватности капитала не би ни постојале.

Одељења за процену ризика у банкама такође би била укинута. А управо је њихова улога да процене ризик неког посла.

Што значи да оне домаће пословне подухвате које банке неће да кредитирају, можда не треба ни реализовати. И са тиме би се данас сигурно сложио и Мирослав Богићевић, чија је компанија отишла у стечај.

Превртљиви профит

Ових дана слушали смо и аргументе како Комерцијална банка позитивно послује и како има профит већи од 70 милиона евра и да је не треба продавати све док држави доноси добит.

Превиђа се, међутим, да је ова државна банка до пре неколико година имала озбиљне проблеме у пословању и да је пословала са губитком.

Осим што су 2014. године отписани ненаплативи кредити у износу од 65 милиона евра, због лошег управљања банком пљуштале су и кривичне пријаве. Сумњичени су високи службеници па чак и чланови Управног и Извршног одбора углавном за злоупотребу службеног положаја и довођење у заблуду.

За Александром Пикером, некадашњим председником Извршног одбора Комерцијалне банке, Министарство унутрашњих послова расписало је потрагу због постојања основа сумње да је извшио кривично дело злоупотребе положаја.

Тајна је у огласима

После продаје Комерцијалне банке словеначком НЛБ-у, план Владе Србије је да Поштанска штедионица остане у државном власништву.

Ова финансијска институција везала је неколико година током којих је пословала у плусу, али је и она не тако давно (2016. године) имала губитак. И држава је у неколико наврата парама пореских обвезника спасавала ову банку.

У контексу расправе о државним и приватним банкама занимљиво је можда и истраживање о оглашавању у банкарском сектору које је недавно објавила агенција "Клипинг".

Банка која заузима лидерску позицију у Србији (Интеза), на тржишту оглашавања учествовала је са свега пет одсто.

Убедљиво највећи оглашивач на тржишту је Поштанска штедионица. Скоро сваки други оглас (45,7 одсто) платила је ова банка.

И онда се као логично намеће питање је да ли и у њој сада има неких нових "Богићевића".