Пливајући или фиксни курс?

Продужено дејство економске кризе и чести падови вредности националне валуте током кризног периода, отворили су тему да ли би било боље да имамо фиксни уместо варијабилног курса динара. Стручњаци су подељени око тога шта је боље за становништво и привреду, али је заједнички став да без добре економије нема ни стабилне валуте на дужи рок.

Уместо дилеме да ли је бољи пливајући или фиксни курс динара искуство нас учи да је питање који режим курса је мање штетан. Већина економиста у Србији сматра да је за земљу каква је наша, бољи пливајући курс, док они који су за фиксни, тврде да је суштина у финансијској дисциплини.

Доцент Руске академије за националну економију Славиша Тасић каже да је код фиксног курса најважније правило код кога се новац може емитовати само и искључиво на основу девизних токова.

"Ако то правило остварујете онда немате никакве могућности за појаву штицунга или црног тржишта, једноставно курс је фиксан увек се динари могу продати Народној банци за евро по фискном курсу", рекао је Тасић.

Присталице пливајућег курса не споре предности фиксног, али наводе да су у пракси тешко оствариве.

Милојко Арсић са Економског факултета каже да би увођење фиксног курса подразумевало да би требало смањити дефицит у кратком року "смањити вредност зарада пензија и доходака у кратком року".

"Питање је да ли је то могуће у једном демократском друштву где влада води рачуна и о расположењу народа. То је у неким земљама успело, као што су балтичке земље, али у многим земљама јужне Европе то није успело", Објаснио је Арсић.

Фиксни курс валуте има предност над пливајућим, јер је стабилан, а тиме и предвидив. Инфлација у тим земљама је углавном нижа, па су и камате мање.

С друге стране, варијабилни курс омогућава да се лакше реагује на кризна времена и кроз инфлацију исправљају паритети цена и буџетски мањак. Лакше се коригују и цена рада и конкурентност привреде. Ипак, за оне који имају кредит у девизама, курсне разлике повећавају рату.

Славиша Тасић каже да прво може да се зарађује на осцилацијама курса, што по фиксном курсу не би могло.

"Народна банка је важна у том случају. Она одлучује о референтној каматној стопи, она врши интервенције на девизном тржишту. Код фиксног курса свега тога не би било", рекао је Тасић.

Неусклађеност курса са инфлацијом 

Заговорници фиксног курса указују на то да курс евра није усклађиван са инфлацијом у динарима, па је за камате у протеклој деценији исплаћено 20 милијарди евра, што је могло да се искористи за инвестиције.

Наш основни проблем је дефицит у платном билансу, сматра Милојко Арсић.

"Једне године имамо неколико милијарди евра прилива, а неке неколико стотина. Треба смањити дефицит у текућем платном билансу", каже и додаје да на то може да утиче смањивање фискалног дефицита, али и "смањивање вредности динара што је лакше постићи у режиму флексибилног курса а што није могуће постићи када је фиксни".

У периоду од од 2002. до 2012. године земље са фиксним курсом попут Словеније, Црне Горе, Литваније, БиХ, Бугарске имале су у просеку нижу стопу инфлације од држава са варијабилним курсом, Румуније, Србије, Мађарске.

Противници фиксног курса, међутим, подсећају на досадашња искуства Србије, када је штампан новац без покрића, само повлашћени куповали девизе по званичном курсу, а грађани по далеко вишем, уличном.

Динар је три пута у протекле три деценије безуспешно покушавао да задржи фиксан режим. Први пут 1982. влада Милке Планинц то није успела баш као ни Анте Марковић 1989. године, када су се девизне резерве брзо створиле али и истопиле баш као и тадашња Југославија.

За време гувернера Драгослава Аврамовића 1994. године паритет динара према марки био један према један. Међутим, већ после неколико месеци имали смо такозвани улични курс штицунг који је био далеко већи него званични, а такође и девизе на улицама и велики број дилера.