Тонски записи као доказ на суду

Приватни снимци разговора које је ратни командант војске Републике Српске Ратко Младић водио са бројним саговорницима и тврдње адвоката Станка Суботића да поседује снимке разговора са бившим министром полиције Душаном Михајловићем, изазвали су дилему да ли тонски записи могу бити коришћени у судском поступку као валидан доказ. Приватно снимљени разговори, кажу правници, само изузетно могу бити доказ.

Питање пресретнутих разговора први пут се у пракси Хашког трибунала појавило 1998. године у  случају против босанског Хрвата Дарија Кордића. Одбрана је тврдила да разговори које је Тужилашво добило од босанске стране нису прибављени на законит начин. Трибунал је од 1998. па до 2007. донео низ одлука у вези са сличним ситуацијама.

Једна је да за Хашки трибунал не важе ограничења из националних законодавстава, укључујући и она која се односе на прислушкивање, а друга да су илегалне активности, као што је шпијунирање и прислушкивање у рату, легитимне војне радње.

Адвокат Томислав Вишњић каже да би то значило да се ова врста материјала према досадашњој пракси може користити у поступку.

"Само је питању какву ће тежину дати Судско веће, с обзиром на остале елементе које Тужилашво захтева - то су аутентичност и доказна вредност, односно доказна тежина", наводи Вишњић.

Можда најпознатији случај коришћења тајних снимака на овим просторима, описао је Вук Драшковић у књизи "Судија". Пре четири деценије, Илија Радуловић, по препоруци професора етике, одбио је да саслуша тајно снимљену траку у процесу за увреду Јосипа Броза Тита, што га је коштало судијске каријере.

Адвокат Радуловић наводи да се од њега, као судије Општинског суда и члана СКЈ очекивало да послуша оно о чему се партија већ изјаснила - дакле да је снимак сјајан, да се може чути, препознати, диференцирати његов глас и да је то потпуно етички исправно.

Правници кажу да приватно снимани разговори могу да буду коришћени као доказни материјал у судском поступку само под посебним условима.

Професор Правног факултета у Београду Горан Илић наводи да то није ствар коју би требало априори искључити из судског поступка.

"Наравно услов је да ја снимам разговор који водим са неким другим. Уколико бих снимао ваш разговор са неком другом особом, то је нешто што је неовлашћено и што по кривичном законику представља кривично дело. Код ових разговора које приватно лице сними, које је само водило са неким другим лицем, може се само поставити питање аутентичности тог снимка", објашњава Илић.

Да би снимак био валидан, неопходно је утврдити да ли је било уметања реченице која није изговорена, или је, можда, нешто брисано, односно да ли на снимку има неких интервенција.