Кад породица није дом

Уместо љубављу и пажњом, детињство неких малишана обележено је батинама, страхом, сузама. О даљој судбини злостављаних малишана одлучују надлежне институције.

Уколико се ситуација у породици среди, дете се враћа у њу. У супротном, судбина малишана је одрастање у хранитељским породицама или у домовима.

Ивана Милосављевић из Прихватилишта за ургенту заштиту злостављане деце каже да у ову установу малишани долазе у високо трауматизованом стању.

"То су обично деца која су или толико била злостављана у својој породици да морају хитно да се изместе или немају никог подржавајућег у својој средини који би водили рачуна о њима. То су деца која не одлазе одмах у хранитељске породице", каже Милосављевић.

Социјални радник Милорад Цветичанин каже да, када је реч о злостављању деце, нема модела ни правила. Дешава се и у најсиромашнијим породицама и код интелектуалаца.

Уколико Центар за социјални рад процени да дете није безбедно у породици, једино он има законско право да родитељима одузме дете.

Малишани, које су повредили њихови најмилији, не верују више ни одраслима, ни деци. Поверење, основ за све будуће односе, не враћа се преко ноћи. Ако је изложено насиљу од малена, последице су дубље и теже их је зацелити.

Психолог Јелена Радовановић, каже да нека деца себе повређују како би та физичка бол надјачала емоционалну коју имају у души.

" Неки од њих сматрају да заслужују то што им се у животу десило. Наравно, ми радимо са њима на томе да нико не заслужује такву весту односа и да њихови родитељи такве ствари раде, јер не знају другачије", каже Радовановићева.

Без обзира на то шта су преживела, деца не престају да воле своје родитеље и желе да им се врате, кажу стручњаци. Неки родитељи, тек када им одузму децу, схвате грешке и тек тада се труде да их исправе.

За протекле четири године, само двоје малишана се из установе за привремено збрињавање вратило се у своју породицу. Остали, одлазе или у хранитељске породице, или у домове, јер у биолошким породицама нису безбедни.