Око: Геноцид у НДХ – каква је пресуда науке

"Видели смо како је један усташа узео дете, па га са смехом бацио у зрак као лопту; на детету је залепршала црвена хаљиница пре него што га је прогутао бездан". Ово није сцена из филма, ово је сведочанство двојице сведока Мехмеда Тиквеша и Данила Зупанца о покољу у Пребиловцима 1941. године, о онима који су мртви и полуживи бацани у јаму Голубинка.

То је једна од неколико стотина хиљада судбина Срба, Јевреја и Рома који су страдали у Независној држави Хрватској – неки у логорима смрти, неки на кућном прагу као део организованог система злочина. Група доктора наука који се баве међународним правом и историјом, ушла је у домаће и иностране архиве и у првој студији ове врсте – покушала да докаже да је над Србима у НДХ извршен геноцид.

Ванредни професор ФПН-а Милош Хрња сматра да су аутори студије доказали да је извршен геноцид над Србима у НДХ.

Као један од разлога због којих је било потребно толико времена за овакву студију, види у томе што је геноцид најтеже доказив злочин у међународном праву, пре свега због потребе да се утврди геноцидна намера.

Додатну препреку представљало је то што је геноцид као међународни злочин дефинисан после Другог светског рата – Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида усвојена је 1948, а ступила је на снагу 1951. године.

"Намера уништења Срба доказује се обрасцима злочина"

Аутори студије наводе да су у истраживању утврдили обрасце злочина који указују на систематску намеру уништења Срба у НДХ. Хрња је објаснио да су Срби одвођени на унапред припремљене локације и масовно убијани, да су злочини почињени и у селима и на кућним праговима, као и у логорима. Према његовим речима, велики број људи страдао је ван логорског система.

У студији се, како је навео, анализирају и докази о учешћу усташког политичког и административног врха у злочинима.

Аутори оспоравају тумачења према којима су Срби страдали углавном због учешћа у оружаном отпору. Хрња је указао на то да су злочини почели пре устанака и да су управо они били један од разлога због којих су се људи одлучивали на отпор.

Нова сазнања о судбини српске деце

Историчар Стефан Радојковић је рекао да студија доноси ново читање већ познатих докумената, али и грађу која до сада није била објављена или коришћена. Међу њима су писма амбасадора вишијевске Француске у НДХ, као и документи из Хрватског државног архива о судбини српске деце која су остала без родитеља, убијених или одведених на принудни рад у нацистичку Немачку.

Према тим документима, власти НДХ разматрале су начин на који ће деца бити укључена у хрватско друштво. Радојковић је указао на прописе којима је било предвиђено да им се дају имена карактеристична за хрватску етничку групу, као и да се датум рођења, уколико није познат, одреди према датуму оснивања НДХ – 10. априлу. Аутори то тумаче као доказ присилне асимилације и једну од радњи које могу бити обухваћене дефиницијом геноцида.

"Не може се говорити о 'покушаном геноциду'"

Радојковић је навео да међу историчарима који се баве геноцидом и холокаустом у Израелу, САД и Шведској постоји сагласност о квалификацији злочина над Србима у НДХ. Неслагања, како је рекао, постоје пре свега у делу хрватске историографије, где се понекад користи израз "покушани геноцид“.

Аутори студије одбацују тај термин, уз образложење да за утврђивање геноцида није неопходно да сви припадници циљане групе буду убијени. Хрња је објаснио да се савремена дефиниција геноцида може применити и на догађаје који су се одиграли пре усвајања Конвенције, али да то не значи да је могуће покренути поступке и формално утврдити одговорност појединаца или држава пред међународним судовима.

Злочини и сведочанства дуго били у сенци

Саговорници су указали и на то да су непосредно после рата прикупљана сведочанства о злочинима, али да пописи жртава нису обухватили све размере страдања. Радојковић је подсетио да је попис из 1964. и 1965. године коришћен у преговорима о ратним репарацијама са Западном Немачком, али да дуго није био доступан јавности. Сматра да су идеолошки оквири послератне Југославије и политика братства и јединства утицали на начин на који су злочини представљани и тумачени.

Хрња је истакао да су у студији посебно анализирана сведочанства о тешким физичким и психичким последицама које су преживели претрпели, што је такође једна од радњи које могу бити елемент геноцида. Аутори су користили и немачке и италијанске изворе, како би додатно проверили и поткрепили закључке.

Истраживачи очекују да студија подстакне нова истраживања, посебно на локалном нивоу. Хрња је рекао да је на њој радило десет истраживача током три године, док је Радојковић навео да је један од његових мотива био и отпор ставовима да се појединим темама не треба бавити.

Разговор Милице Јевтић са ванредним професором Факултета политичких наука у Београду Милошем Хрњом и историчарем Стефаном Радојковићем можете погледати на почетку текста