Шине које су спајале Југославију – може ли железница поново да повеже регион

По смирају великих ратова, код нас су цветале пруге. Акцијаши и бригадири саткали су Југославију од шина. Железница је била један од симбола земље, али је с њеним нестанком распарчана и запуштена. Остала су сећања, посебно оних који су одрасли са режијском картом, из породица железничара. Та карта водила је новинара Момира Турудића и на Исток и на Запад. Границу је први пут прешао возом, путујући ка Будимпешти.

Момир Турудић сећа се да је читава Југославија била премрежена железницом, тако да је могло да се дође и до Љубљане и до Трста и до Венеције.

"Међународни возови су пролазили тим главним коридором. Могло је да се дође до Атине. Немојмо заборавити да је некада преко Југославије и пре рата пролазио чувени Оријент експрес. Могло је да се дође и до Истанбула. Да не говоримо о свим крајевима наше земље", истиче Турудић.

Мало је од тога остало. Изван граница директно вози једино пруга отворена пре пола века, када Бар и није био иностранство. Делови Титовог Плавог воза и данас повремено путују до Јадранског приморја. Некада се возом од Београда до Бара могло стићи за мање од осам сати. Време је пролазило, остављало трагове на прузи, што је продужило путовање. По реду вожње сада је потребно око 11 часова.

Воз до барске луке познат је по кашњењу, али и по лепоти предела кроз који пролази 476 километара колосека. Доживљај је прећи највиши железнички мост у Европи, на Малој Ријеци, возити се изнад кањона Мораче, кроз 250 тунела, тик уз манастир Kуманица и Скадарско језеро.

Носталгија барске пруге

Машиновођа Милан Савић управљао је возом до Ужица.

"Биће нових возова, биће свега, али овај ће воз да траје дуго јер људи наши сви иду доле на море. Лепота је сести, лећи, одморити се, доћи одморан доле у Црну Гору. Седнете у свој ауто и то је то", каже Савић.

Цена карте је приступачна. У сезони је више полазака и вагона, али места никад доста. Kондуктер Зоран Бонџић каже да више нема шверцовања, да је то време прошло.

"У сезони су највеће гужве у возу и највише имамо путника, од Београда до Бара 500, до 600 путника. Ван сезоне их буде до 300", каже Бонџић, који је био кондуктер и у Мокрој Гори у време обнове чувене туре Шарганском осмицом.

Најбројнији странци и омладина

У возу до Бара највише је странаца, породица са децом и омладине, која повремено направи добру журку. Нема нервозе ни током дужих задржавања, попут оног у Бијелом Пољу, где се смењују српска и црногорска локомотива. Тога није било када смо били једна држава, сећа се ревизор возова из Црне Горе Чедомир Kаварић.

"Ја сам почео 1985, тада је била СФРЈ. И возови и особље и локомотиве су ишли директно од Бара до Београда и обратно без граничних прелаза и значајнијих задржавања, без промена локомотива. Чак и машиновође јутарњег пословног воза који је кретао у 5 сати из Бара су возиле директно до Београда", сећа се Kаварић.

Удобност пословног воза

Пословни воз многи памте по комфору. Стара спаваћа кола и купеи удобни су и данас, мада нема климе. Вагони се редовно поправљају, али им заправо треба замена. Године санкција, ратовања, недовољног улагања у железнице учиниле су своје. Пропадање је почело с ратом, каже новинар Момир Турудић.

"Никада нећу заборавити тренутак када сам ушао на београдску Железничку станицу која ми је била место са ког сам полазио на сва та путовања. Почео је рат у Хрватској 1991. и на станици на свих њених десет колосека није било ни једног јединог воза", каже Турудић.

На старој главној Железничкој станици у Београду пиштаљка се последњи пут чула 2018. године. После 134 године стали су дочеци и испраћаји путника и возова. Станица је постала историја, а у њену зграду историја би требало да се усели када се заврши реконструкција, када ће постати зграда Српског историјског музеја.

Писак локомотиве и звиждук отправника сада се чују на станици Београд центар. У њу су уложени милиони евра, а за обнову железничког саобраћаја биће потребне милијарде. Протеклих година изграђено је 240 километара нове пруге, а реконструисано више од 800.

Потребно више воље за "железничку ренесансу"

Много тога је у плану, у складу са европском и регионалном ренесансом возова. Регионална повезаност је приоритет, каже Талис Линкаитс, директор секретаријата Транспортне заједнице.

"За неке правце потребна је само позитивна политичка воља, као на пример за повезивање железницом Трста, Љубљане, Загреба и Београда, уз могућност наставка ка Софији. Ту се не ради о техничким детаљима, већ о организацији и доношењу одлука", тврди Линкаитс.

Још се чекају одлуке о граничним контролама са чланицама Европске уније. После више од деценије најава, чини се да је отварање брзе пруге ка Будимпешти никад ближе.

Брзим "Соколом" путници тренутно не могу северније од станице у Суботици. Возом се може и сада од Београда до Будимпеште, али уз два преседања, у Суботици и у Сегедину. Према последњим најавама брза пруга која директно спаја престонице Србије и Мађарске за путнички саобраћај биће отворена у децембру.

У бројним песмама и причама, возови су важни савезници заљубљених. Јовани Вујанић и њеном дечку из Будимпеште тачка сусрета за сада је Суботица.

"Много ишчекујем тај воз до Будимпеште зато што биће директно повезани Београд и Будимпешта и само један воз ће нас делити", каже Јована.

Смена генерација и нове пруге

Због љубави се возу служи деценијама. Неки железничари по звуку точкова препознају део пруге. У том посебном свету живот се и рађа и гаси, испраћају се сватови. Неки чекају и испраћај у пензију, попут машиновође Милана Савића.

"Ја више волим локомотиве, а што се тиче 'Сокола', то је за ове млађе момке. Јер то је будућост железнице и то треба да возе млади момци који ће да возе наредних 20, 30 година. Ја сам своје одвозио", каже Савић.

Своје је одвозио и "Ћира". Примерак старе парне локомотиве је и испред станице у Бару. Попут Шарганске осмице и воза "Носталгија" враћа нас у прошлост. Ипак, и у будућност се може возом, 200 километара на сат и брже.