Херој, јунак или антихерој – како ће Срби памтити Ратка Младића

Некадашњи командант Војске Републике Српске Ратко Младић сахрањен је на Топчидерском гробљу у Београду. Патријарх Порфирије, који је служио опело у Цркви Светог Луке у Кошутњаку, нагласио је да српска црква не доноси коначну пресуду у односу на вечност. Хашки суд је, пак, своју у случају Младића одавно донео. Каква је пресуда српског народа?

Историчар Бојан Димитријевић и аутор књиге "Генерал Младић и Војска Републике Српске", који је присуствовао опроштају у Цркви Светог Луке, а потом и сахрани, рекао је да је његов главни утисак био велики број људи који су дошли да одају пошту некадашњем команданту Војске Републике Српске.

Каже да је његов лични утисак да то није био класичан погреб на којем људи плачу, осим током говора Младићевог сина Дарка.

"Некако су били више поносни на то његово дело. То је био мој главни утисак", навео је Димитријевић.

Говорећи о томе како историјски посматра Ратка Младића, Димитријевић је рекао да не прихвата једноставну поделу на хероја и злочинца.

"Ја не спадам у ове који кажу херој или злочинац. Та да-не дилема мене као неког ко се бави његовом биографијом мало нервира. У суштини, он је био ратни командант Војске Републике Српске, човек који је водио српску војску која је извојевала Републику Српску као победу у том братоубилачком рату, да тако кажем. И као такав, он заслужује адекватно место у пантеону српских војсковођа из двадесетог века“, истакао је Димитријевић.

Сматра и да ће однос према Младићу остати дубоко различит у Србији и Републици Српској, са једне, и у другим земљама региона, са друге стране.

"Он је за Србе херој, то је сасвим сигурно, а за наше комшије у региону сигурно ће на дуги низ година бити означен најгорим и најцрњим бојама које су за њега изабрали још међународна заједница, страни и западни медији још у току рата, од 1992. па надаље", рекао је Димитријевић.

"Свака реч је чиста као суза"

Димитријевић је говорио и о личним сусретима са Младићем, кога је упознао 2000. године, у време када се, како каже, још налазио у "полускривању". Каже да му је као историчару било необично да се нађе пред човеком чијом се биографијом касније детаљно бавио.

Посебно му је, каже, остала у сећању Младићева способност да памти ситне детаље о људима које је сретао.

"То је тај његов мозак који је памтио те ситне детаље којима је фасцинирао војнике, обичне људе на фронту или уопште у животу. На тај начин је он показивао одређену бригу према људима. Он је знао да буде према врху хијерархије и одбојан и жустар, али доле је знао да буде према војницима, ратницима и обичним људима сугестивно привлачан", рекао је Димитријевић.

Касније је, након што је написао рукопис књиге о Младићу, преко његовог сина Дарка рукопис стигао и до самог Младића.

"Од њега је стигла врло необична порука: 'Свака реч је чиста као суза', иако сам га ја ту и тамо критиковао", испричао је Димитријевић.

Наводи да је потом добио неколико Младићевих писама и да је некадашњи командант ВРС на двадесетак страна описивао поједине догађаје код Сребренице и Трнова. Последње писмо, каже, добио је почетком ове године.

"Рукопис његов ме је потресао зато што то више није био онај Младићев рукопис, него као да му је дрхтала рука и да се то једва чита. Ту сам видео да ствари иду у лошем правцу", рекао је Димитријевић.

Смајловић: У хашким списима Младић је представљен као чудовиште

Новинарка Љиљана Смајловић, која је извештавала из Хашког трибунала, рекла је да врло добро памти начин на који је Ратко Младић представљан пред Трибуналом.

"Да сте мене питали како је Хаг представљао Ратка Младића, ја бих морала да кажем да је у хашким списима Ратко Младић био геноцидни убица и да је представљен као чудовиште", рекла је Смајловићева.

Признала је да је и сама, како каже, била под превеликим утицајем појединих доказних поступака пред Трибуналом. Као пример навела је снимак убиства шесторице младића који је током суђења приказало тужилаштво.

Истакла је да је тек касније, у судници у Хагу, чула примедбе судије Ијана Бономија на начин увођења тог снимка у доказни поступак.

"Не постоји никаква геноцидна намера"

Као један од докумената који су значајно утицали на њено виђење поступка против Младића, Смајловићева је издвојила мишљење судије из Замбије Приске Нијамбе.

"Ако је неко знао шта је геноцид и шта су ратни злочини, то је била она", рекла је Смајловићева, указујући на претходно искуство Нијамбе у међународном правосуђу.

Према тумачењу Смајловићеве, Нијамбе је у издвојеном мишљењу оспорила доказе о Младићевој геноцидној намери и његовом знању о убиствима.

"Она пише издвојено мишљење у ком каже: 'Не постоји никакав доказ. Не постоји никаква геноцидна намера. Не постоји никаква наредба. Не постоји доказ ни да је знао генерал Младић'", навела је Смајловићева.

"Она каже да се сви ти докази по свакој јуриспруденцији би се сматрали рекла-казала и да се са том врстом индиректних рекла-казала доказа, да су то докази који су не само недозвољени, него недозвољиви зато што их је немогуће доказати и да је једино за шта она сматра да је Младић крив је оно везивање војника Унпрофора", додаје Смајловићева.

Према њеним речима, спорно питање је индивидуална кривична одговорност Младића и постојање геноцидне намере.

"Она врло убедљиво разлаже доказе и објашњава да он нити је наредио, нити је постојала било каква намера о геноциду, а за геноцид је потребна намера, нити има доказа да је чак знао и да уопште није био ту", рекла је Смајловићева.

Напоменула је да Нијамбе није сматрала да Младић треба да буде ослобођен сваке одговорности, већ да је у издвојеном мишљењу сматрала да треба да буде осуђен на 20 година затвора.

"Типични антихерој грађанског рата"

На питање да ли је током година променила мишљење о Ратку Младићу, Смајловићева је рекла да га не би једноставно назвала херојем.

"Он је типични антихерој грађанског рата. За људе за које се борио он је херој. И не само херој, него они сматрају да не би било Републике Српске, да би они завршили у Јасеновцу и да њих не би било да је он био ту", рекла је Смајловићева.

На питање да ли и сама дели став да Републике Српске не би било без Младића, одговорила је потврдно, али је истовремено отворила питање његове командне одговорности за злочине.

"Сматрам да би Ратко Младић на сваком суду, у свакој држави, морао да одговори на питање – шта сте предузели када сте сазнали за ова осветничка убиства, шта сте предузели према нижим официрима? Јесте ли ви истраживали шта се десило? Јесте ли некога казнили? То је легитимно питање", рекла је Смајловићева.

Додала је да се, према њеном мишљењу, Хашки трибунал управо тим питањем није бавио.

Димитријевић: Није ми јасно ко је наредио Беари

Говорећи о сопственом истраживању догађаја у Сребреници, Димитријевић је рекао да није дошао до одговора на питање ко је начелнику безбедности Главног штаба ВРС Љубиши Беари наредио убиства.

"Мој одговор је да ми није јасно ко је тачно наредио овом капетану бојног брода Беари, који је водио Одељење безбедности, да то учини и није јасан мотив тог догађаја. То није установио ни Хашки трибунал", рекао је Димитријевић.

Навео је да је Младић у Сребреници био 11. и 12. јула, а да је 13. јула отишао у Београд, где је, између осталог, имао и разговоре у вези са разменом заробљеника.

"Из пресретнутих разговора, докумената, било којих сведочења и тако даље, нигде се не види Младићева наредба да се то учини и то је ствар која је непомерљива у свему томе", тврди Димитријевић.

Журић: Мој први "сусрет" са Младићем био је прилично жесток

Писац Вуле Журић, који је рат дочекао у Сарајеву, присетио се свог првог, како је рекао, "сусрета" са Ратком Младићем – ноћи када су јединице ЈНА напустиле касарну "Маршал Тито" и Војну болницу, после чега је уследило жестоко гранатирање града.

"Почело је страховито бомбардовање и рушена је, у ствари, касарна. Све те бомбе из тог вишеракетног бацача, како се већ зове, то не може да се опише, та врста апокалипсе. Горео је град. Гореле су улице", рекао је Журић.

Навео је да је касније видео порушене куће и сведочио, како каже, "ужаснутости цивила".

"Ту смо сад били разни. Ми смо ту били као Сарајлије. Међутим, рат је већ увелико трајао, да се не зна ко је ко, а да добро знамо ко је један, а ко је други. Трећих, у ствари, није ни било", навео је Журић.

Са породицом је те ноћи сишао у подрум. Истиче да је атмосфера у Сарајеву у том тренутку била таква да људи нису смели ни да остану у становима, јер су страховали да би могли бити оптужени да светлошћу или на други начин дају сигнале српским снагама.

"То је сада једна ирационална ствар коју не може да схвати онај који то није доживео и преживео. То је осећање невероватне немоћи, са једне стране, а са друге стране ви упознате ту врсту рата у пуном смислу. Видите колико је тај страх завладао у граду и колико су се од те вечери Сарајлије Младића директно, као Младића, плашиле", рекао је Журић.

Објашњавајући колико су осећања људи у ратном Сарајеву била сложена, изнео је и веома лично сећање.

"Јако је то тешко објаснити и вероватно ће доста људи да ме погрешно разуме, али то је оно моје осећање и осећање у мојој породици. Ми нисмо осећали страх, него смо на неки чудан начин осећали да нас тај који сеје смрт, коју смо и ми могли да пронађемо те ноћи, на неки чудан, стравичан начин чува. То су врло необичне ствари", рекао је Журић.

"Народ је одлучио да од Младића направи јунака"

Говорећи о томе како данас гледа на Младића и на велики број људи који су дошли да се од њега опросте, Журић је рекао да је контекст одавно више није важан.

"Да је важан контекст, ми данас не бисмо имали овај проблем односа дела наше елите према сопственом народу и не би постојала оволика подељеност у нашем друштву", рекао је Журић.

Сматра да је окупљање на Младићевој сахрани показало потребу људи да се окупе око заједничке успомене и симбола.

"Народ је осетио потребу да се окупи можда око неке успомене, око неких симбола и да, чак и ако Ратко Младић као Марко Краљевић није био херој, а очито због овог што се десило у Сребреници није до краја – нешто се ту десило. Колико год он не био ту по командној некој одговорности, његови официри су урадили нешто што је недозвољиво, што се памти", рекао је Журић.

Ипак, оцењује да је начин на који су се људи опростили од Младића показао да ће он у колективном памћењу остати другачије упамћен.

"Народ је данас одлучио да од њега направи јунака и он ће остати јунак, не ратни херој, него јунак", нагласио је Журић.

Указао је на то да су се на гробљу чули песма и аплауз, што је оценио као неуобичајено за сахране код Срба.

"То је била једна манифестација потребе да се изрази једна свест да ми знамо врло добро колико нас тај модерни свет ипак не воли, и то ирационално, а ми смо се ту окупили, и ко је био ту и ко није био ту, да сами себи докажемо да наше постојање има смисла и да ми морамо да наставимо даље", рекао је Журић.

"Не желимо да прихватимо да будемо сви криви за нешто што су радили појединци, а да ови сви други који су радили још и горе ствари не буду криви ни за шта", истакао је Журић.

"Данас би сви требало да плачу"

Журић је оценио да је сахрана могла да буде и прилика за другачије суочавање са последицама рата – не само за једну страну.

"Данас би сви требало да плачу – и они чији су настрадали у Сребреници и они чији су настрадали у Братунцу. Сви који су настрадали. Данас је била прилика да се исплачу над сопственом судбином, јер је рат једна страшна ствар", поручио је Журић.

Говорећи о протеклим деценијама, оценио је да се дуго ишчекивао тренутак у којем ће се, како је рекао, догодити својеврсна катарза.

"Од 1995. па до данас ми, у ствари, живимо неко ишчекивање када ће доћи овај тренутак да неког свог тако сахранимо и да доживимо катарзу коју нису очекивали да ћемо доживети, јер је било планирано да доживљавамо неку другу катарзу", рекао је Журић.

Сматра да се на сахрани догодио важан колективни тренутак чији домет тек треба видети.

"Ја не знам колико он може бити судбоносан. Сви се надамо да неће толико да промени нашу судбину, али се десио. Да ли га можемо поредити са 27. мартом? Верујем да не, али објашњава, у ствари, да колико год ми причали да је ова нека служба или она утицала на нешто, једноставно то се деси. Људи се окупе, дођу у једном тренутку, осећају једно осећање колективно и то им јако значи да могу да наставе даље“, закључио је Журић.

Смајловић: Огромна оданост човеку који је постао симбол опстанка

Надовезујући се на Журићево тумачење окупљања, Љиљана Смајловић оценила је да се на сахрани видела велика оданост људи Младићу, кога они доживљавају као симбол сопственог опстанка.

"Видели смо прво једну огромну оданост и љубав према човеку који је симбол тога што смо ми опстали. Опстали смо тамо где нас је он бранио. То је и захвалност", рекла је Смајловићева.

Према њеним речима, окупљање је носило и поруку о идентитету и опстанку.

"Ту људи говоре: 'Не само што смо опстали делом захваљујући томе што нас је бранио Ратко Младић', него смо сад дошли да вам кажемо: 'Ми њега не дамо'. Он је за нас херој. Ми смо ту и ми смо неуништива нација“, рекла је Смајловићева.

Истиче да се такав однос великог броја људи према Младићу мора уважити чак и када се не дели.

"Не морате ви да се слажете са њим, али морате да поштујете ту толику искреност. Знате, то што је Ратко Младић урадио, па није то само за неке људе у Босни. То је важно било и за Србију, то је било важно и за Србе другде. Наши непријатељи су доказали да је истина ово што данас народ прича зато што нема Срба у Сарајеву, њих нема у Загребу, њих нема у Приштини. Kако је могуће да смо ми етнички чистачи ако смо ми етнички почишћени са свих територија, осим оних где нас је бранио Ратко Младић, а Србија није променила своју етничку структуру за време тих ужасних ратова", закључила је Смајловићева.