Прва лекција 1. септембра није у књигама; Петровић: Данас је најважнији осмех, не бомбардујте децу градивом

Државни секретар у Министарству просвете Борко Петровић каже за РТС да су школе спремне за почетак нове школске године и да је Министарство током лета, заједно са школским управама и директорима, радило на припремама.

"Дали смо им неке нове смернице, нова упутства и чули на терену ако постоје неки проблеми, решили, тако да ја мислим да је систем, што се каже, науљен, утегнут и спреман да као швајцарски сат одради свој посао као што је то било у претходним годинама", истакао је Петровић.

Петровић, који је 2022. године проглашен за најбољег едукатора на свету, поручује да је посебно важно да повратак ученика у клупе буде постепен и да наставници првих недеља не буду усмерени искључиво на градиво, већ и на разговор, повезивање и изградњу поверења са ученицима.

Истиче да први сусрет са школом остаје једна од слика које се памте читавог живота – од првог школског звона и учитељице, до поласка у пети разред или средњу школу.

Када је реч о првацима, наглашава да је најважнији однос који се од самог почетка успостави између детета и учитеља.

"Најбитнија је та хемија која се роди на самом почетку између ученика и учитеља кадa их дочека", каже Петровић.

Подсећајући се сопственог поласка у школу, каже да дете памти прве утиске – улазак у школу, учионицу и сусрет са учитељем.

"Мало то делује страшно, али ту онда видите неко пријатно лице које вам се смеши, које вам нешто каже. Ухвати вас за руку, дођете, седите – ово је твоје", описује Петровић.

Управо су, истиче, компетенције учитеља пресудне да се деца постепено навикну на потпуно ново окружење, од боравка у учионици и кретања кроз школу до свакодневних правила и обавеза.

"Увек треба бар једно полугодиште да све то легне како треба, али овог првог дана најважнији је осмех", наглашава Петровић.

"Када су у питању вештачка интелигенција и пречице, имам резерве"

Говорећи о све већој улози технологије у образовању, Петровић је указао на то да су се генерације ученика значајно промениле и да наставници морају да пронађу начин да задрже њихову пажњу.

Каже да је још 2010. године, шест година након што је почео да ради у просвети, приметио да свака нова генерација захтева више пажње.

"Ми смо, као што ја кажем некада у шали, али мало и у збиљи, као продавци магле или као мађионичари. Док ђаци гледају нешто друго, ја им једном руком, што се каже, увалим неко знање. Морате бити вешти да им дате то, али на начин који ће њих заинтересовати", каже Петровић.

Подсећа да је 2014. године био међу првим наставницима у Србији који су користили "паметну учионицу".

"Елиминисао сам уџбенике, радили смо само на таблетима, у облаку, хибридно учење, изокренуту учионицу. То је дало сјајне резултате", наводи Петровић.

Ипак, када је реч о вештачкој интелигенцији, каже да има одређене резерве.

"Што се тиче вештачке интелигенције, ту имам благе резерве. Не због саме вештачке интелигенције, него због тога што знам какви смо ми у коришћењу пречица. Тако да се бојим свих тих злоупотреба", истиче Петровић.

Сматра да вештачку интелигенцију треба уводити постепено и дозирано, али да савремена настава мора да буде занимљива.

"Час мора да буде занимљив, нешто мора да се деси"

Петровић истиче да наставник данас мора да пронађе начин да привуче и задржи пажњу ученика.

"Час мора бити занимљив. Мора се нешто десити", каже Петровић.

Сликовито описујући начин на који је покушавао да одржи пажњу ученика, наводи да је некада потребно урадити и нешто неочекивано.

"Кад ме питају: 'Како ви успевате да им задржите пажњу?', кажем: 'Умирем три пута дневно, у другом чину као у Шекспиру.' Или ћу да паднем данас, да се саплетем намерно да их засмејем, или ћу им отпевати нешто ако видим да су успавани, али нешто мора тог дана да им остане", објашњава Петровић.

Циљ је, додаје, да ученик оно што се догодило на часу асоцијативно повеже са знањем које је тог дана стицао.

"Не треба одмах бомбардовати децу градивом"

Петровић сматра да је начин на који се ученици враћају у школску рутину након летњег распуста веома важан.

"Мислим да је јако битно да их не бомбардујемо одмах градивом – ово вам треба, пишите, од сутра крећемо, иницијални тест", каже Петровић.

Уместо тога, сматра да повратак у учионицу треба да буде постепен.

"Мислим да је јако битно да тај процес уласка, сада поново повратка у клупе, буде нежан, спор, са пуно осећања, емпатије, разумевања", наглашава Петровић.

Као разредни старешина, каже, прве недеље школске године користио је управо за разговор са ученицима.

"Ја бих увек искористио тих првих пар недеља да причам са њима, да поделимо основне ствари, шта се издешавало током распуста. Важно је повезати се на људском нивоу", истиче Петровић.

Поверење ученика и наставника

Према његовим речима, однос наставника и ученика не може да се гради само на ауторитету који произлази из функције наставника.

"Нико вам неће веровати ако вам не поверује стварно као човеку да ви желите њему најбоље, да желите да створите нешто од њега, да му покажете како је бити човек и како се до тога долази", каже Петровић.

Када ученици препознају да је наставнику истински стало до њих, додаје, мења се и њихов однос према наставнику и школи.

"Кад они схвате колико је вама стало, да ви не глумите, да није само то још један дан на послу за вас, онда ће се они предати у ваше руке", рекао је Петровић.

"Све што сам желео да постигнем код ђака, морао сам прво да објасним родитељима"

Посебно важним сматра партнерски однос школе и родитеља. Петровић наводи да је током 16 година био разредни старешина четири генерације ученика и да је кључ био у изградњи поверења са родитељима.

"Све што желим да постигнем код својих ђака морам прво да убедим њихове родитеље", каже Петровић.

Наводи да су његови родитељски састанци понекад трајали и по два сата, јер је настојао да са родитељима изгради однос сличан ономе који је градио са ученицима.

"Родитељи, ако немају поверења у оно што ради учитељ, учитељица, други наставници, они ће кренути да се мешају што више", објашњава Петровић.

Са друге стране, када родитељ види да је дете задовољно и да радо иде у школу, лакше ће имати поверења у наставника.

"Када виде код детета да је задовољно, да воли, да срећно иде на наставу, да похађа тај предмет, онда ће веровати наставнику, неће се толико мешати. Тамо где нема поверења, тамо се онда сви хватају за законе, за правилнике, а онда то нас не води нигде", закључује Петровић.