Мање беба, више старијих – шта може да успори демографски пад Србије

Прошле године рођено је мање од 60.000 беба, док је број умрлих премашио 95.000. Ови трендови су последица процеса који траје деценијама – оценили су демограф др Владимир Никитовић са Института друштвених наука и професор др Вељко Мијушковић са Економског факултета Универзитета у Београду, гостујући у емисији У средишту пажње Првог програма Радио Београда.

Резултати мера популационе политике

Као одговор на смањење броја становника и старење нације, држава је у последњих неколико година увела низ мера популационе политике. Међу њима су финансијска подршка породицама за прворођено, друго, треће и четврто дете, субвенције Министарства за бригу о породици за куповину прве непокретности намењене мајкама, као и стамбени кредити за младе.

Проблем касног ступања у брак, међутим, није присутан само у Србији.

"То је паневропски, глобални процес на који утиче дужина образовања, али и економски моменат. Ми смо друштво које има потребу за својом некретнином, али имамо и компаративну предност – наши млади људи и даље желе више од двоје деце. Ако им помогнемо да се стамбено осамостале, то је значајан фактор", истакао је др Владимир Никитовић.

Према подацима које наводи Министарство за бригу о породици, ове године је забележен раст наталитета од око 3,2 одсто у односу на исти период претходне године – податак који стручњаци оцењују као позитиван сигнал да усмерене мере имају ефекта.

Професор Вељко Мијушковић сматра, међутим, да ове мере нису довољне, јер је дошло до промене у менталном склопу млађих у односу на раније генерације јер, како каже, млади данас постају физички раније зрели, а ментално касније. "Имају изражене дигиталне вештине, већи ниво емоционалне свести, али су мање лојални друштву, организацијама, више гледају своје циљеве. А то утиче на одлагање брака и родитељства".

Запошљавање страних радника ублажава недостатак радне снаге

Паралелно са мерама популационе политике, привреда се суочава са све израженијим недостатком радне снаге, посебно у занатским и мануелним занимањима – од молера и обућара до грађевинских радника.

Део тог дефицита држава решава увозом радне снаге, пре свега из земаља Југоисточне Азије и Блиског истока, али и кроз повећано присуство држављана других земаља који су се последњих година населили у Србији.

Говорећи о "увозу" страних радника, учесници емисије У средишту пажње Првог програма Радио Београда повукли су паралелу између наших грађана који одлазе на рад у иностранство и грађана других земаља који долазе код нас да раде: махом су то старији мушкарци, пре свега у грађевинском и рударском сектору, који немају намеру да се интегришу – попут наших држављана који одлазе на релативно краће миграције.

Према процени др Никитовића, годишње око 50.000 до 55.000 грађана Србије напушта земљу на дуже од годину дана, док се њих између 35.000 и 36.000 у истом периоду врати, што даје нето одлазак од мање од 15.000 људи годишње.

Истовремено, посебно од избијања рата у Украјини, забележен је значајан прилив страних држављана – процењује се да руски држављани чине око 60 одсто новопридошлих странаца. Захваљујући томе, Србија је први пут после три деценије забележила позитиван миграциони биланс – када се сабере одлазак домаћих држављана и долазак страних, земља добија више становника него што их губи.

Образовање је кључно

У спровођењу мера популационе политике, саговорници у емисији виде образовање као кључ решења проблема. Усклађивање образовног система са потребама тржишта рада обезбедило би већи број радника, мајстора за којима је велика потражња.

"Немамо месара, молера, мајстора. Људи се либе да се ухвате у послове који делују физички напорније и интензивније, а могу да буду веома исплативи, финансијски. Радије иду на више степене образовања, али је питање да ли сваки од тих исхода нуди одговарајуће запослење на крају", напоменуо је професор Мијушковић.

Др Никитовић је оценио да је у последњих пола века образовање у Србији изузетно напредовало, па је тако сада женска популација, која је некада била маргинално образована – процентуално образованија од мушке.

Као пример добре праксе навео је да сада средња стручна школа која је, након анализе потреба тржишта и увођења савременијих програма, забележила значајан пораст интересовања ученика, док универзитетски програми и даље често не прате реалне потребе привреде, што доводи до ситуација да дипломирани кадрови не могу да пронађу посао у струци за коју су се школовали.

Како пензиони систем обликује популациону политику

Продужење животног века доноси двоструку поруку – с једне стране, то је успех медицине и бољих животних услова, али с друге, ствара озбиљан притисак на пензиони систем.

Граница од 65 година, уведена још 1913. године, више не одговара реалности – грађани су виталнији и дуже живе.

Према националним трансфер рачунима, просечан грађанин Србије остварује финансијски "плус" у односу на трошкове свега од 27. до 58. године – дакле, само 31 годину од целог живота.

Како је објаснио др Никитовић управо ту настаје кључна спона између пензионог система и популационе политике: без довољног броја младих људи који ступају на тржиште рада, нема ко да финансира пензије, док без флексибилнијих граница за одлазак у пензију – систем постаје неодржив.

Професор Мијушковић је, пак, нагласио потребу за развојем додатних, приватних облика пензионог осигурања, као допуне државном систему, и едукацију грађана – без знања где и како да улажу, грађани могу остати без сигурности у старости.

"Морамо се ослањати на приватне иницијативе – врло рано у каријери кренути да одвајамо средства са стране", саветује професор Мијушковић.

Поглед на будућност

Миграције саме по себи не могу бити решење – по процени др Никитовића, био би потребан и до десет пута већи број миграната него што их Србија тренутно прима да би се суштински поправио однос између радно способног становништва и старијих суграђана, а ниједна земља реалистично не може да обезбеди толики прилив становништва однекуд другде.

Упркос сложеној демографској слици, оба саговорника сматрају да ситуација није безизлазна. Као кључне факторе издвојили су даље улагање у образовање, равномернији регионални развој и подстицање запошљавања младих и старијих незапослених грађана.

Уз доследну примену постојећих мера и њихово даље унапређење, Србија има простора да ублажи притисак који демографски трендови врше на тржиште рада, пензиони систем и привреду у целини – оценили су демограф др Владимир Никитовић са Института друштвених наука и професор др Вељко Мијушковић са Економског факултета Универзитета у Београду, гостујући у емисији У средишту пажње Првог програма Радио Београда.

Пензиони систем није само питање праведности према старијима – он је огледало демографске одрживости земље и један од кључних стубова популационе стратегије.