Свештеник Београдске надбискупије Нинковић: Најзначајнији симбол Бадњег дана је долазак живота

Свештеник Београдске надбискупије Александар Нинковић каже да су најзначајнији симбол Бадњег дана по грегоријанском календару, управо долазак живота.

"Симболика је присутна у свим црквама, управо по том божићном дрвенцету које је окићено и представља дарове које Христ, који је живот нама људима, доноси у наше животе", наводи Нинковић.

Прослава Божића увелико траје

Само прослављање Божића је почело пре четири недеље, када се, како каже, дочекује и ишчекује "долазак Господа" у наше животе. Међутим, оно што је важније јесте да верници умеју да поштују симболе.

"Не очекујемо долазак Исуса Христа сада, дошао је пре 2000 година. Оно што нам ти симболи указују, јесте да је време, посебно данас у време агресивних ратова и веома насилних сукоба међу људима, да пустимо напокон Исуса да уђе у наше срце. Када се већ родио у свету, да се роди и у нама", објаснио је Нинковић.

Истакао је да је миса централни део, не само прославе Божића, већ и целокупног хришћанског живота.

"Из те литургије излазе све тајне које добијамо током живота, почевши од оне прве – од крштења, па све остале. Света миса је нешто посебно, то није позоришни догађај – то је божанска тајна која је јединствена у историји. Свако ко учествује на тој литургији он бива сведок догађаја историје спасења", навео је Нинковић.

Како каже, из тога произлази управо највећа важност литургије.

"Прави сваког хришћанина сведоком, и то не симболичним, него правим сведоком свих оних догађаја у историји спасења, који нам дају право да кажемо, заједно са нашом браћом и Јеврејима, да нас је Господ спасио из египатског ропства, а не тамо неке људе пре ко зна колико хиљада година", рекао је Нинковић.

Нераскидива веза Божића и Ускрса

Наводи да су Божић и Ускрс два најважнија празника која су нераскидива.

"Без Ускрса нема ни Божића, али без Божића нема ни Ускрса, то су управо ти централни тренуци у нашим животима када морамо да промишљамо о свом животу. Ми често кажемо да хришћани треба да следе Исуса у ономе што је чинио, јер управо то што нам Свето писмо говори, нам даје једно упутство како живети свој живот", каже Нинковић.

Истиче да сама чињеница да је Исус дошао и даровао вечни живот и могућност спасења које нам је загарантовано само ако га прихватимо.

"Ту је централна ствар оно што нам је Господ дао, то је слобода. Дакле, једна од ствари које треба имитирати, које треба чинити као Исус, јесте и даривање", наводи Нинковић.

Како каже, Божић је можда и најопаснији празник зато што се људи занесу лепотом, светлима, шаренилом, поклонима и забораве суштину.

"Сведоци смо у целом свету, посебно сад у ово божићно време, гледајући те божићне филмове, па се помиње дух Божића, а нигде Христа нема. Значи у том шаренилу умемо да заборавимо оно што је важно. Поклон није увек због поклона – поклон је израз љубави. Али заборавимо чију љубав ми то наслеђујемо", истакао је Нинковић.

Римокатоличка црква или католичка црква римског обреда

Наводи да је, када их неко упита како се прославља Божић у Србији, поприлично тешко одговорити јер има више од 20 етничких група или народа.

"У оквиру цркве свако има неке своје обичаје, тако да је то тешко рећи. Управо у тој различитости се скрива смисао за уједињење. Учећи на нашој сопственој различитости унутар цркве често се помиње оно што мени мало можда смета, римокатоличка црква", каже Нинковић.

Истиче да Римокатоличка црква не постоји, већ постоји католичка црква римског обреда, али постоји такође још двадесетак других обреда.

"То је оно што је карактеристично код цркве – ујединити све људе који на другачији начин славе Господа у оквиру саме католичке цркве помаже нам да приђемо и другима на исти начин и да кроз ту различитост прихватајући дођемо у јединство на које нас је Исус позвао да сви будемо једно с оцем", објаснио је Нинковић.

Одговарајући на питање о евентуалном доласку папе у Србију, Нинковић наводи да се показало да када год је папа посећивао неку земљу, то је доносило и одређене, не само духовне него и економске, друштвене и међународне користи некој земљи.

"Та земља се легитимише као отворена итд. Били смо сведоци посебно прошле године када је папа посећивао Бугарску, Румунију и све остале земље које су у некој сличној ситуацији као ми. Веома би било значајно да заиста дође и посети Србију, посебно нама, католицима, јер толике деценије већ инсистирамо и покушавамо да позовемо нашег врховног поглавара", испричао је Нинковић.

Црква на путу решавања несугласица

Истакао је да је црква на свој институционални начин доста несугласица решила до сада, попут филиокве – излазак духа светога од оца преко сина које је дефинисано.

"Показало се да то није нека велика разлика. Прихваћено је на тој католичкој комисији као израз, али ето и папа је приликом говора молитве веровања,  у последњој посети Турској, изоставио тај део. И то је сасвим легитимно. То показује да је црква способна да изађе у сусрет другима онако снисходљиво, али и у интересу истине, а мислим и православна црква такође. И онда када се једни и други залажу за истину, онда та истина и добија на снази", навео је Нинковић.

Објаснио је да је кардинал Немет изузетно добро упознат са целом ситуацијом, пошто је најближи сарадник папе, али оно што јесте проблем то је нејединство православне цркве у Украјини.

"Православна црква је избила на врх и показала се у том признавању украјинске православне цркве од стране васељенског патријарха без неког канонског утемељења. Значи, признавање једне организације која у ствари није ни била црква, а притом оно што је било легитимно и канонски признато, Украјинска православна црква Московске патријаршије је склоњена на страну и видимо по извештајима из многих медија да влада Украјине врши велико насиље над том црквом. Ту је сада проблем с ким разговарати", рекао је Нинковић.

Кључ разумевања – разговор

Нинковић истиче да би радили на јединству, мора да дође до разговора са другом страном, не би ли се боље разумели, упознали и видели да те разлике које постоје нису тако круцијалне.

"Међутим, у овој ситуацији заиста, када је пола православља на једној страни, пола православља на другој страни, је изузетно тешко. И ето, ми се и такође молимо Богу  да снаге једнима и другима, да превазиђу те препреке, а управо рат је једна ствар која стоји на том путу. Оно тренутно када се постигне мир између браће Украјинаца и Руса, мислим да ће и све остало кренути на боље", истакао је Нинковић.

Где год су настале турбуленције и сукоби, како каже, они се углавном базирају на оним људима који не познају себе, своју историју, порекло, духовне корене и своје корене уопште.

"Кад не познајеш себе, плашиш се свих осталих јер не познајеш ни њих, из тога излази управо и сваки сукоб. Љубав се базира на даривању и прихватању без обзира какав је неко. Али да би ти ту љубав могао да практикујеш, мораш прво да упознаш себе и своју природу, а наша природа је љубав", навео је Нинковић.

Човек биће љубави

Објашњава да је Бог направио човека, управо као на почетку Светог писма – "Бог створи човека, мушко и женско створи човек", то значи да је Бог створио човека као биће заједнице.

"А биће заједнице јесте оно биће које је повезано, малтер те везе је управо љубав. И то је она слика човекова на првом месту. Човек као заједница љубави. Ако то немамо у себи, све наше заједнице се базирају на оном што смо искусили као пад у рајском врту. То је почетак саможивости. Видела је Ева да је плод леп за поглед и добар за јело", навео је Нинковић.

Каже да се сваки однос и релација базира управо на тој саможивости, сопственом интересу, не гледајући много интереса других, него често искоришћавајући друге.

"Ми често кажемо љубав, а мислимо на емоцију. Емоција је израз наше жеље, побуда. Што ће рећи, то излази помало из наше егоистичности. Значи, када се ја повезујем са другим људима на том основу, онда је увек ту присутно једна доза искоришћења. Љубав се дарива, а емоција захтева да узме нешто. И кад престане тај интерес, људи се разилазе. Када упознамо ко смо, да смо базирани на љубави, да љубав није интерес, него даривање, онда почиње излечење целе заједнице", закључио је Нинковић.