Зашто тује вену и у двориштима и у парковима

Небојша Петковић из Болеча у дворишту има 90 туја, које је из семена сам произвео и посадио. Старе су 32 године. Неговао их је као живу ограду. Последње две године појавили су се проблеми, односно тује су почеле да се суше.

„Сваке године их уредно одржавам. Крајем фебруара, почетком марта режем тримером за живу ограду. Уредно окопавам, ђубрим, заливам. У задње две године почели су да се појављују проблеми, не  само код мене, него масовно", прича Небојша.  

И код његових комшија суве јелке, у једном дворишту чак цео ред осушених четинара. Слична ситуација је и у Заклопачи.

„Ако је та биљка требало да живи 40 година, а имала копање, оштећење темеља због ограде, због пута, ако је имала хемијске третмане, то није убило биљку, али јој је смањило животни век са 40 на 35, па на 32 године", објашњава Александар Спасојевић, радник у расаднику. 

Сада се, каже, мења и микро клима, зидају се више зграде, а биљка је научила да прима одређену количину светлости за пет, 10, 15 година.

„Када ви срушите малу кућу и направите зграду од 4, 6, 8 спратова, када ставите нешто што даје рефлексију – лим, стаклену фасаду, ви јој аутоматски мењате микро климу, а она је научила на то 15 година и сада после пет година од изградње она се промени”, додаје Спасојевић.

Стручњаци кажу да тренутно значајнијих регистрованих болести на четинарима нема. Ипак, природа тражи сталну пажњу.

Кључ је изабрати одговарајућу врсту четинара

Важно је да бирамо праве врсте за праве средине јер тако дрвеће може да има дуг и здрав живот, да нам буде лепо и од користи. У Бајфордовој шуми су углавном листопадна стабла, као што и треба да буде, јер та надморска висина њима одговара. Неколико четинара у тој шуми, такође се суши.

„Постојао је тренд у шумарству, да се на станишту листопадних шума као што је Авала, што се види и са ауто-пута, да се саде четинари због брзог раста и брзе експлоатације квалитетног дрвета и тај тренд се показао негативан, зато што то није аутохтоно станиште борова, смрча, јела", напомиње проф. др Ненад Ставретовић са Шумарског факултета Универзитета у Београду.

Међутим, како каже, Панчићева оморика се показала изузетно отпорном у градским условима, чак и за вртове и за паркове.

Београд има око 16 шумских комплекса. Најзаступљенији су – храст, буква, јасен, јавор, топола, док четинарских врста попут бора, јелe, смрчe, чемпреса има мање.