Ментално здравље младих под лупом, неочекивани резултати истраживања

Две године након масовних убистава у ОШ "Владислав Рибникар" и у местимa Дубона и Мало Орашје, Србија се и даље суочава са последицама трагичних догађаја.

О менталном здрављу нације, одговору институција и важности превенције говориле су Александра Паројчић, неуропсихолог из Института за ментално здравље Србије, и Александра Иванковић, заменица директора организације Европска помоћ жртвама и члан Радне групе за изградњу меморијалног центра.

Свака пета млада особа има један од менталних поремећаја

Институт за ментално здравље је у оквиру пројекта кризне психосоцијалне подршке заједници, који је покренула Радна група заједно са Медицинским и Филозофским факултетом, обавио истраживање какво је психичко стање деце и младих, представља неуропсихолог Александра Паројчић.

"Резултати су толико лоши да су прилично и неочекивани. Значи 20,4 одсто младих просечног узраста 14 и по година има један од менталних поремећаја", каже Паројчић.

Додаје да резултате тек треба повезати са ризичним факторима, али да трагични догађаји из ОШ "Владислав Рибникар", Дубоне и Малог Орашја, као и ковид инфекција, сиромаштво и недостатак услуга и подршке у заједници, представљају значајне околности.

"Ако идете улицом и сретнете пет младих људи, једна има озбиљан психијатријски поремећај", каже неуропсихолог.

"Изостао озбиљан приступ разумевању трагедија"

Александра Иванковић наглашава да Србија као друштво није озбиљно приступила питању зашто су се трагични догађаји десили.

"Ни две године касније није предузет ниједан озбиљан корак да се успостави национална комисија која би поставила та питања", каже Иванковић.

Указује на низ недоречених питања – како су починиоци имали приступ оружју, зашто је изостала адекватна здравствена интервенција, зашто су породице саме трагале за одговорима.

"Чињеница је да никад нећемо бити у стању да у потпуности спречимо неку будућу масовну трагедију. Али можемо да поправимо начин на који реагујемо, на који одговарамо, на који подржавамо жртве", каже Иванковић.

Постоји интересовање за психолошку подршку

Паројчић каже да психолошка подршка данас изгледа тако што се родитељима жртава, наставницима школе, наставницима који су били повређени и даље пружа психолошка и психотерапијска подршка од стране стручњака.

"У школи 'Владислав Рибникар' и даље се одржава контакт са школом и ми данас две године после овога имамо центар за младе у Ресавској улици који зовемо 'Цезам' да би га приближили младима у заједници, који је отворен и за наставнике, родитеље целог Београда, али посебно школе 'Владислав Рибникар'", објашњава неуропсихолог.

Додаје да и даље постоји интересовање за подршку, посебно међу родитељима и наставницима.

Друштвена перцепција насиља

На питање да ли смо више свесни перцепције насиља или минимизирања проблема Иванковић је оштра истичући да смо ближи скривању проблема.

Оцењује да се као друштво и држава никада нисмо озбиљно суочили са оним што се догодило 3. и 4. маја 2023. године.

Као пример навела је одлуку града Београда да током викенда, када се обележава годишњица трагедија, једна од активности током Дана породице буде вежба стрељаштва.

"То је такав један апсолутан недостатак сензибилитета, осећајности за ова два дана кад је Влада Републике Србије одлучила да 3. и 4. мај буду дани сећања на жртве масовних злочина", истакла је заменица директора организације Европска помоћ жртвама и чланица Радне групе за изградњу меморијалног центра.

Како каже, од када је Радна група формирана 8. марта 2024. године имали су око 25 састанака што формалних, што неформалних. Истиче да су у радној групи и представници Града Београда који се ретко појављују на састанцима.

"Да су представници града Београда довољно често похађали те састанке, можда би до тог сазнања и дошло. Не би се догодило да смо ми вече пре 2. маја сазнали преко Инстаграма да се у Београду организују вежбе стрељаштва", понавља Иванковић, наглашавајући да су могли заједно осмислити програм.

"Цезам"

У вези са улогом образовног система у превенцији насиља, Паројчић наводи да је "Цезам" модел који треба проширити.

"То је место где млада особа може да дође без књижице, без упута, са заказивањем преко Инстаграма, на начин који је и мало приступачан и доступан", нагласила је Паројчић.

Представила је податак из истраживања о менталном стању младих у Србији који посебно забрињава – "да је скоро трећина младих доживела физичко насиље у породици".

"Физичком насиљу у породици је присуствовало или га доживело 27,7 одсто наших младих просечног узраста 14,5 година", представља податке студије.

Паројчић додаје да у школама ради један психолог на 600 ученика и да је покривеност примарне здравствене заштите психолозима и психијатрима изузетно слаба.

"Оно што је негде тековина свих ових дешавања, када је наша струка у питању, јесте да ми имамо у овим дугорочним мерама жељу да највише радимо на превенцији менталних поремећаја да те младе особе не морају да потраже услуге у здравственом систему", закључује Паројчић.