Преминуо академик Михаило Војводић

У Београду је у 87. години преминуо академик Михаило Војводић један од наших најзначајнијих историчара, саопштено је из Српске академије науке и уметности.

Михаило Војводић дипломирао је на Групи за историју Филозофског факултета у Београду 1960. године. На истом факултету је магистрирао 1964, а докторску дисертацију "Скадарска криза 1913. године" одбранио је 1966. године.

Академску 1964/65. годину је провео на специјализацији у Француској.

За асистента на Катедри за општу историју новог века Филозофског факултета Универзитета у Београду изабран је 1961. На матичном факултету прошао је сва универзитетска звања, а
за редовног професора изабран је 1980. године. Такође, на истом факултету обављао је дужност шефа Катедре за општу историју новог века, управника Одељења за историју (1988−1990) и декана
(1998−2000).

Био је и научни секретар Југословенског националног комитета за историјске науке и председник
руководећих односно научних већа на Универзитету у Београду, Историјском музеју Србије и Историјском институту Црне Горе.

Поље његовог научног интересовања обухватало је општу и националну историју новог века, посебно развитак Источног питања, међународне односе Србије и политику великих сила на Балкану. Као и своју докторску тезу, велики број радова посветио је тематици балканских ратова.

Проучавајући разне теме из националне историје сагледавао их је у контексту међународних односа и историјских процеса у Jугоисточној Европи.

Из његове богате библиографије издвају се монографије: "Србија у међународним односима крајем XIX и почетком XX века" (1988), "Путеви српске дипломатије: Огледи о спољној политици Србије у XIX и XX веку" (1999),"Изазови српске спољне политике (1791−1918)" (2007), "Године
неизвесности: Србија у међународној политици 1903−1908" (2021), "Балкански расплет: Oтпор Србије страним интересима на Балкану (од Анексионе кризе до Великог рата)" (2024). Личности и
делу Стојана Новаковића посветио је студије: „Стојан Новаковић и Владимир Карић" (2003), "Петроградске године Стојана Новаковића (1900−1905)" , "Стојан Новаковић" (2012), "Само својим путем: Стојан Новаковић у скупштинском и јавном животу Србије 1905−1915" (2015).

Приредио је једанаест књига српске дипломатске грађе из обимне збирке докумената посвећених спољној политици Србије у периоду од 1903. до 1914. године.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2009, а за редовног 2015. године. У оквиру Академије обављао je дужност секретара Одељења историјских наука (2016−2024), био је члан Одбора за проучавање настанка Краљевине СХС 1914−1918, Одбора за историју XIX века, Одбора за историју XX века, Одборa за историју српско-руских односа и Вардарског одбора. Такође, био је члан Управног одбора Фонда САНУ и председник Управног одбора Балканолошког института САНУ.

За свој научни рад добио је бројна признања, међу којима се издвајају: Награда Вукове задужбине за науку (2012), Награда "Владмир Ћоровић" (2012) и Повеља Универзитета у Источном Сарајеву.
Као историчар изузетних истраживачких квалитета обрадио је многе важне теме везане за општу и националну историју. Својим научним и педагошким радом оставио је неизбрисив траг у развоју
наше историјске науке.