Које су државе за грађане Србије пријатељске – како је Орбан постао омиљенији од Путина

Према истраживањима Института за међународну политику и привреду и Института друштвених наука у оквиру научног пројекта Компас, 53,5 одсто грађана сматра да Србија и Кина имају добру или врло добру сарадњу, али су свега 25 одсто мање-више сагласни да имају "челичну пријатељску везу". 

Александар Митић, члан пројекта Компас из Института за међународну политику и привреду, истиче да је наклоност Кини проузрокована низом веома конкретних потеза те државе у последњој деценији, пре свега на економском плану.

"Кина као највећи појединачни инвеститор у Србију. Кина као земља која нам даје политичку подршку у Савету безбедности, дакле око Косова и Метохије. Видели смо прошле године и у Генералној скупштини УН око питања БиХ. То је политика која је доведена на највиши ниво у Европи, дакле ниво стварања заједнице Србије и Кине у заједничкој будућности у новој ери. Значи да Србија и Кина у неку руку гледају на исти начин, на сличан начин, на оно што је будућност", указује Митић.

Додаје да је у смислу будућих међународних односа, пре свега мултиполаризација, важно да Србија буде што ближа Кини, али и да нас Пекинг што више подржава.

Што се тиче "челичног пријатељства", сматра да је то термин који би тек требало да заживи. Проблем је и нашег дефицита према Кини, односно структура извоза.  

"Иако је он сада у расту, прошле године је био рекордан, структура још није довољно добра и потребан је технолошки напредак с наше стране да бисмо извозили што квалитетније производе у Кину", сматра Митић.

Кина је појединачно била највећи инвеститор у Србију. Три компаније које су највећи извозници из Србије су кинеске компаније.

Ми волимо Кину више него што Кина воли нас

Милош Павковић из Центра за европске политике наводи да и грађани препознају да је, пре свега, сарадња Србије и Кине заснована на економским односима.

"И чини ми се да са стране кинеског руководства не постоји веће занимање за политичко ангажовање овде. Дакле, односи између Србије и Кине су, пре свега, засновани на инвестицијама, на великим инфраструктурним пројектима, на градњи путева и пруга Србије као део пројекта Појас и пут. Самим тим, ЕУ остаје кључни политички партнер Србије, али српска влада користи ту прилику за најбоље од оба света. Економску сарадњу са Кином, док с ЕУ наставља политичке интеграције паралелно са економском сарадњом", оцењује Павковић.

Наводи и да оног тренутка када Србија буде спремна и постане чланица ЕУ, мораће да напусти споразум о слободној трговини са Кином. 

"Још једна битна ствар. Разлика између кинеских и европских инвестиција је пре свега што кроз претприступне фондове за чланство у ЕУ, Србија има приступ за доста бесповратних средстава и кроз ИПА фонд и кроз сад овај нови план раста, док су већина кинеских инвестиција кредити, мање-више повратни кредити", објашњава Павковић.

Зашто већина не мисли да од Брисела има више користи

Само 35,3 одсто грађана Србије сарадњу са ЕУ оцењује као добру или веома добру. Након око 25 година приближавања ЕУ, већина људи у Србији и даље не осећа да од Брисела имају више користи.

Митић истиче да је Србија од првог самита ЕУ – Западни Балкан 2000. године трпела читав низ пре свега политичких условљавања која су долазила из Европске уније.

"То је било питање Хашког трибунала, питање Црне Горе, питање Косова и Метохије. Данас и опет и даље Косово и Метохија, Република Српска, односи са Руском Федерацијом. Дакле, та политичка условљавања имају изузетно негативну перцепцију код грађана Републике Србије", каже Митић.

Пoстоји више проблем, али свакако је, каже, све то и део једног умора од проширења који постоји у ЕУ.

У међувремену се догодила економска, финансијска, мигрантска криза, ковид, рат у Украјини.

"То је нешто што ће се тешко мењати у неком наредном периоду уколико се Европска унија не постави другачије према Србији", закључује Митић.

Зашто је ЕУ недостижна

Када је реч о чланству, 63 одсто испитаника сматра да Србија никада неће ући у Европску унију, 12 одсто то не очекује пре 2050. године. То је много више од броја људи који нису за улазак у ЕУ. 

Павковић истиче да сви поменути разлози, као и разочараност читавим процесом који траје већ дуже од 20 година, у синергији утичу и резултат тога је неповерење према ЕУ. 

"Међутим, ми видимо да је ЕУ након рата у Украјини променила, ако ништа друго, онда бар свој речник када је у питању проширење. И да сада постоји нека шанса за Црну Гору, да ето као најмања држава са Балкана потенцијално до 2028. или можда 2030. заправо заврши преговоре и приступ ЕУ. То би заправо донело неку врсту кредибилитета и повратило поверење у процес проширења, јер након приступања Хрватске 2013. није било других држава које су ушле у ЕУ и то је исто један од битних разлога", указује Павковић.

Ко је од лидера добио најлошије оцене

Када је реч о односу грађана Србије према европским лидерима, резултати показују и нека изненађења.

За француског председника Емануела Макрона позитивно се изјаснило 10,4 одсто испитаника, а чак 48,5 одсто негативно.

Одлазећи немачки канцелар Олаф Шолц има више негативних оцена 66,3 одсто а свега 1,9 одсто грађана га је позитивно оценило.

Џозеф Бајден је најгоре прошао са само 1,5 одсто позитивних оцена, а чак 69,6 одсто негативних.

Више поверања Орбану него Путину

Колико је ова генерација лидера западних сила лоше утицала на имиџ Запада у Србији?

Питање се односило на то како грађани перципирају однос тих лидера према Републици Србији.

Митић истиче да је чињеница да су на прва три места дошли мађарски премијер Виктор Орбан, руски председник Владимир Путин и кинески Си Ђинпинг, а да се на самом дну налазе Бајден, Шолц и Макрон.

У Орбана грађани Србије имају највише поверење, више него у Путина, отприлике је разлика један одсто, и то је изненађење, али Митић истиче да је мађарски премијер изузетно популаран због различитих, веома конкретних поступака у последњој години, између осталог и подршке коју даје Републици Српској.

"Чињеница је да је Шолц био директан актер споразума меморандума о разумевању везано у вези са критичним минералима између Србије и Европске уније, односно питањем литијума које је прилично контроверзно испало. Питање, наравно, куповине Рафала са Макроном исто тако није у потпуности наишло на апсолутно прихватање код грађана Србије. Макрон и Шолц су били аутори једног заиста скандалозног, срамног ултиматума који се преточио у некакав Охридски договор, а којим се тражи од Србије да се одрекне Косова и Метохије", закључује Митић.