Тренуци као вечност - o чему је размишљао ватрогасац под земљом док је чекао да га колеге извуку

Ватрогасни спасилац, Филип Ђукетић, је чуо да земља креће на њих и да људи вичу, "не, не".

"Нагао сам се назад, колико-толико да му заштитим главу, па сам остао на лактовима и коленима и примио ту земљу на леђа", присећа се Ђукетић.

Овако драматичне тренутке тог 19. фебруара описује Филип Ђукетић, ватрогасац који је са тројицом људи остао затрпан под земљом скоро пола сата.

Ватрогасно-спасилачкој бригади из Лазаревца та среда почела је позивом да је један човек затрпан у каналу дубоком 5 метара у селу Петка, због обрушавања земље приликом копања канала. Нису ни слутили да ће ово бити једна од најзахтевнијих и најтежих интервенција.

Када су дошли на лице места, спасиоци су затекли затрпаног човека и још двојицу његових колега који су покушавали да га извуку из те рупе.

Филип Ђукетић приметио је да се земља полако помера, сишао је у рупу да помогне радницима, који су, без икакве опреме, покушавали да ослободе ногу свог колеге.

Док су његове колеге обезбеђивале место интервенције, дошло је до компликација. Филип каже да је инстиктивно ускочио у рупу, без претходне консултације, што није требало да уради.

"Нас двојица смо остали затрпани комплетно. Имали смо ваздуха захваљујући томе, ја сам имао шлем па ми је давао неки простор, он је био испод мог стомака, па је и он могао мало да дише", додаје Ђукетић.

Ватрогасни спасилац, Драган Марковић, истиче да су копали и рукама и ашовима, само што пре да би ослободили колеге.

Вођа специјалног тима за спасавање из рушевина, Влатко Ристић, каже да машине нису могле да помогну у спасавању.

"С обзиром на то да је тај простор узан и да нису могле да помогну машине, јер би својим радом додатно угрозили обрушавање те земље, морали смо да кренемо ручно. Проблем је представљала земља коју нисмо имали где да избацимо, па је све ишло ручно, те је из тог разлога тако дуго трајало" објашњава Ристић.

Канал је био узан, два до три човека су могла да копају.

Једино је преостало да се помоли

Ватрогасац Младен Нешковић каже да су одмах кренули са обезбеђивањем лица места, да би могли да неутралишу опасност даљег урушавања земље.

Филип Ђукетић истиче да је све време чуо колеге како раде, што му је давало додатну снагу.

"Нисам био сигуран да ли они нас чују, али сам чуо како они раде. Највећи проблем је уследио када сам осетио други талас. Било ми је још теже на леђима. Нисам почео да губим наду, знао сам да ће да нас извуку. Познајем моје колеге, ја бих за њима ушао у ватру исто као и они за мном", каже Ђукетић.

Филипу и раднику Милану понестајало је кисеоника.

"Узео сам телефон да окренем своју супругу, покушао сам да је позовем 8 пута, наравно, доле није било домета, да се опростим са њом. Након тога сам изговорио молитву 'Оче наш' и како сам рекао 'Амин' на крају, тако сам изгубио свест. Следеће чега се сећам је да ме је неко повукао од колега за леђа. Ја сам удахнуо пуна плућа ваздуха и видео сам колегу Драгана првог испред и пољубио сам му руку", додаје Ђукетић.

Вођа специјалног тима за спасавање из рушевина, Влатко Ристић, наводи да када су пошли одавде, нису знали шта их чека тамо, да ли је нешто што ће завршити за 10 или 15 минута па се вратити без једне последице, или ће на крају да се заврши овако.

Комадант Ватрогасно-спасилачке бригаде Београда, Драган Миковић, истиче да интервенишу кад су у питању тешке саобраћајне несреће, поплаве, хемијске акциденти, урушавања, рушевине итд.

"Дакле, све оно где је ванредно, то је наш део посла, да одемо и да одредимо и да спасимо да ли људске животе није било", додаје Миковић.

На срећу, на крају се све добро завршило. Акција спасавања трајала је скоро осам сати.