Преминуо Драгутин Драган Петровић – чувар баштине Шапца, сниматељ и фотограф

О својој богатој каријери својевремено је причао за Радио-телевизију Србије у оквиру серијала Траг: Објектив из сенке. Љубав према професији је почела у детњиству. Петровић је био опчињен радио-аматерима и радио-станицом, коју је први пут видео у шабачком Дому војске 1958. године.

"Могућност повезивања радио-станицом инспирисала ме је да стално истражујем", говорио је. 

Жедан знања о електроници, брзо се опробао и као конструктор. Умео је да направи и по 20 радио-станица годишње. Петровић је први остварио сан радио-аматера да, осим тона, добије и слику и види саговорника.

Почетком седамдесетих година 20. века, када је кренуо Други програм Телевизије Београд, са својом екипом је са чувеног Зоркиног солитера у Шпацу спровео прву телевизијску везу са Београдом.

Учествујући у стварању историје преносних веза у Шапцу, направио је прву аматерску телевизију, био сниматељ у првој екипи Дописништва РТС-а у Шапцу, радник "Зорке" и стручни сарадник у неколико локалних телевизијских кућа.

Такође, Петровић је фотоапаратом овековечио сваки важан корак у животу Шапчана. Својеврсни "саборац" у авантури био му је бицикл, омиљено превозно средство.

Чувар Шапца који нестаје

Скоро да нема области живота у Шапцу о којој Петровић из своје богате збирке није правио изложбу. Оставио је око пола милиона фотографија у електронском запису и старе слике које немају чак ни шабачке иституције културе.

Организовао је укупно 13 поставки – од слика ноћног живота Шапца до виђенијих људи и грађевина. За собом је оставио и збирку старих плоча са записом у електронском формату, као и ризницу са више хиљада видео записа.

Вечно заљубљен у електронске медије, Петровић је био активан на неколико друштвених мрежа. Поједини видео записи и фотографије бележе вишемилионске прегледе.

Имао је око 80 блогова, а најпопуларнији су они о линковима, телевизији, старом Шапцу, вашару, кафанама и Цицварићима.

Јединствена и непоновљива личност, технички увек корак испред времена, Петровић је, бележећи туђе трагове, оставио свој – посебан, тешко достижан и неизбрисив.

Последње дане провео је код кћерке и унука на планини Јелици.

Сахрањен је 10. јануара на гробљу у Губеревцима.