Преминула Ана Глигић, чувена вирусолошкиња која је зауставила вариолу веру

Чувена вирусолошкиња др Ана Глигић, шефица лабораторије Института "Торлак" у време епидемије великих богиња 1972, преминула је јутрос у Београду, у 91. години. Током епидемије успела је да изолује вирус вариоле вере, а светски су познати њени научни радови на откривању вируса марбург и мишије грознице. Када је Србију и свет погодила пандемија коронавируса активирала се из пензије и стручним саветима упозоравала јавност на значај вакцинације и епидемиолошке заштите.

Ана Глигић била је једна од јунакиња борбе против последње европске епидемије великих богиња која је на зиму и пролеће 1972. године погодила СФРЈ, углавном територију Србије, а највише у делу Косова и Метохије, по повратку Ибрахима Хотија из околине Ђаковице са ходочашћа до Меке.

Хоти је од фебруара заразио 11 особа, међу којима је био и учитељ Латим Мумџић из Тутина. Мумџић је прве симптоме уочио 2. марта, а до 10. марта, када је преминуо, био је на лечењу у болницама Новом Пазару, Чачку и Београду, и ниједна анализа није успела да открије узрок болести и, испоставиће се, смрти.

У међувремену се број пријављених случајева са сличним симптомима на територији КиМ повећавао, па је постојала сумња да је реч о епидемији, што је био довољан знак да се у помоћ позове Глигићева.

"Испред моје куће на Вождовцу је 15. марта увече, око осам увече, стигло возило Торлака. Позвали су ме да се хитно упутим на Институт како бисмо спровели анализе", присећала се касније Глигићева.

Узороци су са КиМ у Институт "Торлак" стигли до пет ујутру, а све анализе указивале су на оно на шта је Глигићева одмах посумњала – велике богиње су у Југославији.

"Почела је борба, а често смо аутомобилом, па чак и хеликоптером, одлазили у заражена подручја, где год би постојала сумња да постоји опасност од ширење епидемије", говорила је Глигићева.

У току епидемије оболело је 184 људи – 123 на КиМ и 32 у Београду, а преминуло је укупно њих 40, са стопом смртности изнад 21 одсто. Епидемија је званично објављена тек 25. марта и трајала је до 23. маја, а карантини су укидани постепено од 12. априла до 19. маја. Вирус је "убијен" на Институту "Торлак", процедуром којом је руководила лично Глигићева.

"Сећам се те вечери кад је возило дошло по мене, осетила сам се као војник. Улагали су у мене и моје образовање да у таквим ситуацијама будем од користи. Била би издаја да нисам помогла", присећала се Глигићева.

Научница глобалног реномеа

Вирусолошкиња Ана Глигић, специјалисткиња медицинске микробиологије и виша научна сарадница на Медицинском факултету Универзитета у Београду, рођена је 6. августа 1934. године у славонском селу Ћералије, код Подравске Слатине, у тадашњој Краљевини Југославији.

Током Другог светског рата остала је без великог броја чланова своје породице. Школовање је започела у Вировитици, где је 1953. завршила класичну гимназију, а 1959. је дипломирала биологију на Факултету за природне науке и математику у Београду.

Годину дана по дипломирању запослила се као приправница за вирусологију на Институту за јавно здравље "Др Милан Јовановић Батут", а затим је прешла у новоосновани Институт за имунологију и вирусологију "Торлак".

Специјалистички испит из медицинске микробиологије положила је 1966, исте године када је постала и руководилац Југословенског националног лабораторија за велики богиње, вирусну хеморагичну грозницу и векторске заразне болести.

У току своје професионалне каријере, Глигићева се стално усавршавала, што је било кључно за развој југословенске јавне здравствене политике.

Својеврстан значај за стручни раст Југославије имала је и њена обука у иностранству, те је 1968. године отишла на специјализацију за дијагностику великих богиња у најпрестижније лабораторије Европе, укључујући Лондонски вирусни референтни лабораторијум и Институт за поређење тропске медицине у Минхену.

Поред великог значаја у области вирусологије великих богиња, она је одбранила дисертацију на тему имунологије великих богиња на Медицинском факултету у Београду, чиме је дала значајан допринос развоју овог подручја.

Њена каријера је укључивала и истраживања на једном од најсмртоноснијих вируса – вирусу марбург, који је 1967. прва на свету изоловала и описала.

Током осамдесетих и деведесетих година 20. века, Глигићева се усмерила на проучавање хеморагичних грозница.

Са научним радом наставила је и након пензионисања, активно учествујући у истраживањима током пандемије коронавирус, где су њена стручност и искуство били од велике помоћи. Често је гостовала и на Радио-телевезији Србије, где је јавности указивала на значај вакцинације и епидемиолошке заштите.

Била је једна од највећих стручњака у области микробиологије и вирусологије у Србији и свету, а њен рад и допринос науци и здравству и даље има велики утицај.