Пораст дечјег сиромаштва у Европи, шта у Србији мора да се мења

Дечје сиромаштво порасло је за готово десест одсто у већини земаља Европе и Централне Азије, показују подаци Уницефа. Расте и потреба међу родитељима за већом подршком у одгајању и васпитању деце. Регионална директорка Уницефа каже за РТС да је положај деце у Србији попут оног у Централној Европи. Било је великих помака и огромних реформи у последњих десет година, рекла је Регина де Доминик, али и истакла у којим областима је потребан већи помак.

О томе где је помоћ родитељима најпотребнија, где су права деце најугроженија и какве стратегије су неопходне за Јутарњи програм је говорила регионална директорка Уницефа за Европу и Централну Азију Регина де Доминик.

Који су највећи проблеми данашњице са којима се сусрећу деца из тог дела света?

Највећи проблем у мом региону, који сте сигурно споменули, је рат у Украјини који је у току. То веома погађа не само украјинску децу унутар Украјине која су расељена, већ и ван ње. У Европи имамо више од пет милиона Украјинаца, а већина су деца и младе жене, као што знате. Било је и утицаја овог рата на економију многих земаља Централне и Источне Европе. Тако је сиромаштво деце порасло за скоро седам до десет посто у многим земљама нашег региона. То значи мањи квалитет услуга и мањи приступ за најугроженије.

Било је и природних катастрофа. Имали смо веома велики земљотрес у Турској и још увек проблем који је погодио више од пет милиона деце која су живела у области погођеној катастрофом. Имали смо сукоб у Јерменији и Азербејџану, а много проблема и у Централној Азији због несташице воде.

Дакле, ако могу мало да сумирам, слика не изгледа баш позитивно. Дакле, двоје од троје деце је погођено сиромаштвом, мултидимензионалним сиромаштвом деце. Имамо више од 6,8 милиона који не похађају школу у раним годинама. И наравно, имамо још пола милиона деце која живе у институцијама и потребна им је брига. Али позитивна вест је да је много реформи на путу.

Какав је положај деце у Србији, посебно у односу на регион?

У просеку, рекла бих веома сличан оном у Централној Европи и наравно региону Западног Балкана. Било је великих помака и огромних реформи у последњих десет година, посебно у социјалном сектору. Мислим да је велики напор уложен у последњих десет година, и срећни смо што видимо да смо скоро на последњој миљи. Мислим да је систем хранитељства развијен и надам се да ће и ова последња миља бити завршена.

Други велики део реформе који се тиче права деце на образовање, такође је започео пре пар година. Мислим да смо се у Србији повећали и похваљујем све партнере на томе. Повећали су стопу уписа у раним годинама, дакле предшколско васпитање и образовање, а реформисали су наставне планове и програме. Али и даље многе од најугроженијих група, посебно деца са сметњама у развоју, ромска деца, још увек немају исти квалитет и приступ услугама. Тако да мора бити мало више напора на томе. Такође морамо модернизовати систем основног и средњег образовања.

Ви сте поменули и истраживања која показују да деца у Европи и Србији такође не добијају квалитетно образовање које им је потребно за развој. Какво образовање треба да буде?

Наставни планови и програми треба да заиста негују рану стимулацију и да не буду превише дидактични. Не ради се о исходу учења када сте веома мали, већ о компетенцијама и друштвеним вештинама. Док се крећете унутар система, морате бити сигурни да је систем модернизован и усклађен са потребама тржишта. Дакле, када су у питању, на пример, адолесценти и млађи људи, оно што чујемо од њих је да желе наставни план и програм који више има дигиталну димензију, који гледа на аспект озелењавања јер им је стало до своје планете. Систем који такође негује критичко мишљење и изборе и опције.

Знате да се сада привреда креће веома брзо, тако да добро знамо да ће вероватно млади клинци који сада студирају променити бар три посла у животу. Тако да више неће бити као у моје време, где бираш једну професију и можда се тога држиш кроз животни циклус. Дакле, ову флексибилност треба изградити изнутра.

Образовање је нешто што највише зависи од институције. Међутим, они нису једина карика у одратању деце. Све је већи број доказа које наглашавају улогу родитеља и квалитетног родитељства у подстицању свеобухватног развоја и благостања деце. С друге стране, 70 одсто родитеља каже да им је потребна подршка на том путу. Како је замишљена примена интервенција примеде подршке родитељству Европе и Централне Азије?

Управо излазимо са дводневне конференције овде у Београду која је закључила позив на акцију за ране године и родитељство је било у фокусу. Тако смо са 20 земаља широм Европе и региона Централне Азије разговарали о томе како треба да изгледа добар родитељски оквир. Рекла бих три главна.

Један је осигурати да политике укључују родитељски аспект. Тако, на пример, ако доносите нову политику о здрављу деце или мајки, морате да погледате родитељску димензију услуга. Ако посматрате образовање, морате да се уверите да и родитељи могу да ступе у интеракцију са образовним системом на прави начин. Дакле, како свака секторска политика има елемент родитељства око себе.

Други је програм. Морате имати неки наменски програм за родитеље, посебно родитеље којима је потребна већа подршка. То може доћи из сиромашног породичног домаћинства или родитеља који имају изазове јер имају децу са специфичним потребама. Дакле, мора постојати неки програм који гледа на њих, на њихове специфичне потребе. Али и програм који подржава политику прилагођену породици. Дакле, улога није само на Влади, она је и на послодавцима, она је и на цивилном друштву, такође је на приватном сектору подстицањем иновација.

Долазим до трећег стуба који је био стуб партнерства. Партнерство значи да је родитељство заиста део екосистема. Ако сам мајка која ради и која напорно ради и имам мало времена, волела бих да ми послодавац пружи прилику да успоставим равнотежу између пословног и приватног живота, да имам одговарајуће породиљско одсуство, да имам и родитељско одсуство да би отац могао да се равноправно ангажује.

Истовремено, тражићемо када желимо да бринемо о малишану, где можемо да нађемо најбоље информације које ће стимулисати и пратити раст наше деце. А у Србији, на пример, имате Бебо, фантастичну апликацију за родитељство, која се, иначе, сада извози у више од 14 земаља света. Дакле, ради се и о иновацијама и о томе како се приватни сектор и цивилно друштво организују око тога да родитељи буду центар, јер су они прва лука за малишане, прва лука за љубав, за заштиту и за изградњу отпорност која им је потребна да расту и касније испуњавају своја права.