Десет година од великих мајских поплава – шта смо научили и треба ли да страхујемо да 2014. може да се понови

Те 2014. године Обреновац је потпуно поплављен, Шабац је у последњем тренутку спасен, а Крупањ је у клизиштима уништен. Mетеоролог Недељко Тодоровић истиче да је прогноза добро предвидела све што се дешавало пре десет година.

“Нормално, када су у питању екстремне појаве, у овом случају велика количина падавина, не може да буде идеално у цифру одређена количина падавина, али генерално први знаци наиласка јаких падавина били су шест до седам дана пре самог догађаја. Негде већ петог дана Хидрометеоролошки завод Србије је дао најаву, упозорење да следе обилне падавине у нашем региону, значи не само на подручју Србије, него шире у региону. Већ три дана пред сам догађај дато је значајно упозорење са количином падавина која се очекује”, каже Тодоровић.

У првом моменту, додаје, све је деловало нереално, као и да већина стручњака у тој области није имала искуство са толиком количином падавина, па је било дужег већања док се одлучило која би то била очекивана количина падавина.

“У сваком случају, 12. и 13. маја почела је киша, али били су слаби интензитети. Главнина падавина пала је 14. и 15. маја. Нажалост, ту су постигнути неки рекорди гледајући количине падавина. Главнина падавина је била у западној Србији, Подриње пре свега, негде ту до Шапца, Београда, Обреновца”, наводи Тодоровић.

"Значи, део Срема, тј. Војводине, део Славоније, Посавина, низводно овај ближи део ка нама, и североисточна Босна тамо негде до Добоја, Тузле до Зворника. У том региону је била максимална количина падавина. У неким местима су измерене рекордне количине на дневном нивоу, као, на пример, у Београду од 110 литара по квадратном метру. У неким местима је било и више”, додао је Тодоровић.

Ипак, каже да дневни рекорди нису оборени у свим местима, али да када се сабере дводневна количина кише, 14. и 15. маја, онда су то биле рекордне вредности.

“Које, како су касније анализе утврдиле, имају повратни период од неколико стотина година”, додаје Тодоровић.

Треба ли да се прибојавамо да 2014. може да се понови

На питање да ли су такве падавине могуће у наредном периоду и да ли би требало да их се прибојавамо, Тодоровић каже да су падавине те 2014. специфичне зато што су биле на великом подручју, као и да је пала велика количина падавина на великом подручју.

“Велике количине падавина постоје и сада сваке године, али су сконцентрисане на релативно малом простору. То је онај летњи грмљавински облак са пљуском, који у сат времена може да да и 100 литара по квадратном метру, као што је било и те 2014. Али, летњи пљускови су ограничени на малом простору и они изазивају локалну невољу било да је то у неком планинском пределу нека бујица или у великим градовима као градске бујице”, објашњава Тодоровић.

Истиче да је њих било, као и да ће их увек бити, али да је мало вероватно да се поплаве из маја 2014. понове.

“Та 2014. је специфична баш због великог пространства са целодневном кишом јаког интензитета. Није било пљуска, већ кише јаког интезитета. Тако да, мало је вероватно да ће се поновити за нашег живота та епизода временска да тако на великом простору буде велика количина падавина. Локално ће бити великих пљускова, то је неминовно, сваког лета имамо то, тако да локална појава поплава, пре свега бујичних, је неминовна”, закључује Тодоровић.

"Када смо ушли у Обреновац, ту је настала хаварија"

Спасилац Горске службе спасавања Бранислав Ћурчин каже да је њихово ангажовање кренуло 15. маја и то позивом од стране Сектора за ванредне ситуације да је њихов ватрогасац нестао у бујици.

“Прва локација на коју смо ми послати је била Топола, река Јасеница. Река Јасеница је била до тог тренутка поток ширине пола метра, метар, који у тренутку када смо ми дошли на место несреће је имао преко 50 метара. Цео насип је био прекривен водом и изгледало је отприлике ширине као Сава у Београду, заиста је било широко”, додаје Ћурчин.

Наводи да су од првих тренутака били на терену иако поплаве нису приоритет Горске службе спасавања.

“Дошли смо на терен, лоцирали смо отприлике где може ватрогасац да се налази и нажалост ми смо у том тренутку проценили да није безбедно за нас да радимо и повукли су нас даље ка Чачку, зато што је у Чачку прво постајао велики проблем. Тек су нас у току ноћи прелоцирали за Обреновац. Постали смо свесни свега тек док смо прилазили Београду. Ја никад раније на ауто-путу нисам видео да је око ауто-пута свуда вода од Крагујевца до Београда, све њиве су биле поплављене, а када смо ушли у Обреновац, ту је већ настала хаварија зато што радио-веза није функционисала на коју се све хитне службе данас ослањају”, објашњава Ћурчин.

Спасилац Марко Селаковић каже да су затекли хаос када су изашли на терен у Обреновцу.

“Ватрогасци, кола Хитне помоћи све је било ван града, стајали су испред јер нису знали како да уђу. Наравно службе имају своје процедуре, морају да имају радио-везу, путеве да дођу до места где требају да пруже помоћ. То све пада у воду и практично они у том тренутку иницијално нису могли да се снађу, а процедуре им бране да они на своју руку могу нешто да раде. Док напротив спасиоци Горске службе спасавања имају ту аутономију да вођа тима који је на терену може и треба да доноси одлуке како и шта треба радити. Онда смо ми одлучили да уђемо у град са неким импровизованим чамцима што није стандардно”, додаје Селаковић.

Ћурчин поручује да су од тада много времена почели да посвећују спасавању на води.

“Зато што вода није природно окружење човека и вода је опасна, поготово текућа вода. Због тога ми смо почели по Европи и свету да школујемо наше људе баш за спасавање на дивљим водама и поплавама. Почели смо да набављамо неку специфичну опрему”, каже Ћурчин.

Говорећи о томе да ли данас имамо бољи систем узбуњивања, Ћурчин наводи да то не зависи толико од узбуњивања колико до онога ко прима те поруке.

“Ми смо те године имали једну специфичну ситуацију где бисмо ми дошли некоме на врата и рекли таква су наређења, требало би да се евакуишете, где бисмо добили одговор, углавном од старијих људи, ја овде живим већ 60 година, имали смо велике поплаве педесетих, када смо то прегурали, прегураћемо и ово”, додаје Ћурчин.

И Селаковић истиче да много људи није хтело да напусти домове, као и да су говорили овде сам се родио, овде ћу и скончати.

Пилот Раичевић: Прва два дана била најтежа, летело се и дан и ноћ

Пилот Ненад Раичевић каже да је ангажовање Хеликоптерске јединице МУП-а те 2014. године почело 14. маја.

“Наш тадашњи командант је у 5.30 примио позив за ангажовање хеликоптера за помоћ лицима у поплављеним подручјима у Обреновцу и околини. Већ у 7.30 у ваздуху су била два хеликоптера Бел-212. Од њих један је био опремљен бочном дизелицом. У том тренутку то је била једина бочна дизелица у свим хеликоптерским јединицама у нашој земљи. Убрзо након тога полетили су и остали хеликоптери. Укупно њих девет”, рекао је Раичевић.

Истакао је да су прва два дана била најинтензивнија и најзахтевнија, као и да се летало и дан и ноћ.

“Позиви за помоћ су пристизали са свих страна. Наша јединица је оформила један стручни тим где смо радили селекцију тих позива по приоритету и слали хеликоптере на најкритичније тачке. Прва два дана акценат је био на излачењу људи уз помоћ бочних дизелица и евакуацији становништва угроженог поплавама. Након тога наставили смо да радимо и допремање хране, воде, пића, лекова и осталих ствари које су биле потребне”, објашњава Раичевић.

Истиче и да су организовали и рад јединица које су дошле из иностранства у помоћ, а ту су били хеликоптери из Мађарске, Данске, Немачке, Јужне Африке и Словеније.

"Свака грешка је могла бити кобна"

Говорећи о догађајима који су му остали у сећању, каже да је за разлику од тренинга то била реална ситуација где имате много људи који су у паници и којима је потребна помоћ.

“Све време је повећен ниво стреса и адреналина. Све време нас је пратила лоша метео ситуација са сталном кишом и ниском облачношћу. Свака грешка могла је ту бити кобна како за човека кога спасавамо, тако и за саму посаду хеликоптера”, рекао је Раичевић.

Као пример је навео спасавање помоћу бочне дизалице човека који је био на кабини камиона, а који је био окружен водом са свих страна.

“Затим радили смо евакуацију труднице у ваљевску болницу која је морала хитно да се породи. Радили смо спасавање мајке и детета, где је било јако тешко одвојити дете од мајке, како би прво спасили дете, а потом и мајку. Тако да је било стварно свакаквих ситуација”, наводи Раичевић.

Указује да је до тог тренутка то била једна од најзахтевнијих акција трагања и спасавања, као и да су много тога научили.

Говорећи о томе како се млађи пилоти обучавају за такве ситуације, Раичевић каже да је то кроз тренинг и обуку.

“Могу са поносом да истакнем да су сви наши пилоти обучени за рад са бочном дизалицом и летење у ноћним условима са кришћењем наочара за ноћно летење. Што се тиче бочне дизалице, када радимо тренинг за бочну дизалицу, ми прво радимо уз помоћ лутке која је тешка 80 колиграма и тек након 50 понављања са лутком, ми можемо да радимо са човеком. Затим радимо бочну дизалицу изнад воде, на високим теренима, као и у ноћним условима”, рекао је Раичевић.

Истиче да су управо полаве 2014. године утицале и на набавку нових хеликоптера.

“Ми тренутно имамо шест бочних дизалица, што је битно да напоменемо у односу на период када смо имали само једну. Имамо заиста једну респектабилну флоту и могу да кажем да се налазимо у самом врху хеликоптерских јединица у Европи”, закључује Раичевић.