Како да учионице не буду "сморионице" – најбољи наставници знају шта је срећно учење

Професор Борко Петровић, који је 2022. године проглашен за најбољег наставника на свету, на питање има ли срећног учења каже да то зависи кога питате.

“Ако питате колеге попут нас, у нашој Асоцијацији најбољих наставника на Балкану, ми се свакако трудимо да нам учење у учионици буде срећно. Што се тиче целокупног система, не бисмо могли да кажемо да је то тако случај, не само код нас, него уопште у целом свету”, додаје Петровић.

Указује да је концепт срећног учења у последње време доста заживео.

“У смислу да смо крочили у 21. век, а доживели смо да нам деца нису срећна у учионицама зато што не пратимо реалност којом су они обасипани када изађу из школских клупа и отворе врата школе. Тако да, дошли смо у неки раскорак и то се види и ми покушавамо да смањимо тај јаз”, наводи Петровић.

"Све оно што су сада наше учионице, то су све проблеми"

На питање који проблем у нашем систему просвете се може означити као препрека срећном учењу, учитељица Жељана Радојичић Лукић каже да је проблема много.

“Тешко се определити само за један, али срећно учење је управо концепт будућности. Значи, све оно што су сада учионице наше, то су све проблеми. Проблем је опремљеност учионица, проблем је слобода да изађемо под отворено небо, да се ученици што више крећу, проблем је да ли имамо обучене наставнике и да ли имамо вољу целог тог златног троугла да се нешто мења на боље”, додаје Радојичић Лукићева.

Професор Петровић каже и да немају контакте са Министарством просвете, као и да се сви контакти завршавају на личном нивоу.

“Људе које ми познамо, који нас добро знају, али кад треба доћи у систем и системски кренути нешто, ту систем пружа изузетно велики отпор. Што није чудо, на њему је да се брани, на нама је, очигледно, да мало боље нападамо. Значи, морамо да нађемо неку већу армију, да имамо неки шири консензус и да се наш глас мало више чује. Очигледно да ми не дрмамо тај кавез довољно јако. Морамо продрмати да би се обратила мало више пажња на све оно што ми имамо да кажемо. Нажалост, још увек немамо неку отворену и понуђену руку од стране министарства. Надам се да ће нас чути”, додаје Петровић.

Учење без уџбеника

Професор Петровић објашњава и да не користи уџбенике на својим часовима.

“Ја сам пре десетак година случајно у једној од тих расправа у колективу, јер сваке године је расправа око уџбеника, које ћемо уџбенике, овог издавача или оног издавача. Они су сви онако лепи, дођу, донесу колачиће, понуде вам неки лаптоп – то је оно што се зове неки мито – да узмете њихове уџбенике, а ја им увек кажем када је пре десетак година мој педагог у школи рекао зашто се свађате, уџбеници уопште нису потребни. Ја сам рекао, извини, молим те, понови још једном. Он је рекао уџбеници вам уопште нису потребни, ви имате свој план и програм који пратите. Како ћете постићи то, то је на вама”, рекао је Петровић.

Истиче да је он тада схватио коју слободу има, као и да не зависи од тог избора.

“Ја од тог дана више никад нисам учествовао у избору уџбеника, нити ме интересује. Моји ђаци никада немају ту пресију који ћемо уџбеник. Имамо своје дигиталне алате, имамо своје групе где делимо ресурсе, ту су линкови. Побогу, живимо у 21. веку, нисмо оптерећени тиме. Ја желим да ослободим родитеље додатних трошкова и све оно што је мени потребно ја креирам сам, узимам од својих колега”, објашњава Петровић.

Указује да је због тога сваки час другачији.

“Не морам да радим по уџбенику и морам рећи да је то управо та зона комфора у коју су се многи завукли да им уџбеник у суштини диктира шта ће и колико ће радити. И онда, ако прођу два, три часа, нисам стигао, имамо децо још толико страница, морамо да журимо. Не, то је грешка, никада не дозволите да вам уџбеник диктира, нека вам ђаци диктирају темпо којим треба да радите, ви њих слушате, због њих сте ту, не због уџбеника", наглашава Петровић.

"Учионице су постале сморионице"

И учитељица Жељана Радојичић Лукић је сагласна да ђаци треба да диктирају темпо, а не уџбеници.

“Ђаци увек диктирају темпо, уџбеници најмање, али је јако важно да имате креативног учитеља, наставника, васпитача. Ја кажем учионице су постале сморионице, да те сморионице разведримо, да унесемо у њих ту неку радост”, наводи Радојичић Лукићева.

Поручује да се све то ради парцијално, али да је неопходно да “закотрљамо једну озбиљну образовну реформу која ће од тих учионица направити срећне учионице”.

Каже да када децу питамо како им је било у школу, углавном ће рећи онако, смор, као и да ништа нису радили у школи.

“Деца морају да уче свим чулима, па ми смо у 21. веку. Све мање ће нам и требати уџбеници. Уџбеници ће нестати, питање је да ли ће нестати 2030. или 2035. године, али они нестају сигурно. Долазе нам неке нове технологије. Када уђе 3Д технологија у школе, када наравно ми дочекамо то, па сигурно ће се човечије тело учити из неких органа који ће се сами ту, да кажем, принтати, од којих ће они стварати, да ће путовати на нека места. Ми и сада то можемо”, навела је учитељица.

Савет родитељима – пустите децу да буду деца

За крај, професор Петровић је дао савет родитељима да пусте децу да буду деца.

“Најчешће је њихова грешка дођу код мене, дете има четири или пет година, да ли да крене код тебе на енглески језик? Ја кажем пустите дете да расте, да се игра, да трчи, да ужива у животу. Ништа неће побећи. Дакле, највећа грешка родитеља је што мисле да ће њихово дете бити хендикепирано ако на време не почне и не пронађе се. Има времена за све. Пустите их, дајте им довољно шанси, довољно им путева отворите, довољно прилика им дајте само да следе свој унутрашњи глас, немојте никако вршити пресију и немојте схватити ништа трагично”, поручује Петровић.

Указује да ни оцене не треба схватати трагично, као и да се он залаже да се оне укину.

“То је једна од ствари које бих ја прво укинуо – да меримо постигнућа међусобно моје дете, твоје дете, комшијско, ко је од кога бољи. Да једноставно учимо зато што желимо, зато што желимо да се развијамо, не зато што нас неко тера, него зато што желимо да имамо неку своју будућност и да уживамо у том чаробном тражењу будућности”, нагласио је Петровић.

“Дакле, родитељи, опустите се, ваша деца неће испустити ништа, неће бити мање вредни људи. Гледајте да радите на неким другим циљевима, то су васпитни циљеви. Више инсистирајте на томе. Академски неће побећи, али, богами, колико видимо, испустили смо васпитање из руку. Тако да, нека они инсистирају на томе. Као што ја инсистирам с својим ученицима, да будемо добри људи. Нови Тесла ће се ретко десити, тешко да ћемо имати тако неке бриљантне научнике и да ћемо остварити не знам каква достигнућа новог Микеланђела или Донатела, али можемо сваког дана урадити нешто да будемо макар мало бољи људи”, закључује Петровић.