Млади и секс – знање као лек против ризичног понашања и експериментисања

Професорка биологије Снежана Романдић каже да млади о сексу недовољно уче у школама.

“Секс је свуда око њих, продаје све производе, на интернету је и друштвеним мрежама, а деца су склона експериментисању. Међутим, школа не даје довољно информација које су им потребне. Наставни план и програм је такав да он подразумева тек пар часова током сваке школске године да се евентуално разговара о томе”, наводи Романдићева.

Наглашава и да је највећи проблем што млади баратају с великим бројем полуистина које су прилично штетне по њих, као и да се не обраћају ни лекарима ни наставницима, а вероватно ни родитељима како би добили тачне информације.

Истиче да о тако осетљивом питању треба почети разговор са децом онда када она нису свесна осетљивости тога.

“Дакле, о томе треба разговарати још од првог разреда основне школе. Неоходно је вршити континуирану едукацију деце о њиховом здрављу. Када је реч о сексуалном насиљу, деца не знају чак ни да препознају шта би могло да буде насиље, а код њих изазива непријатност. Kада говоримо о самим сексуалним односима или превенцији и заштити, потребно је дуго времена да се деца ослободе на часу. Деца та питања обично поставе после часа и врло су осетљиви на та питања и тешко је допрети до њих да вам они поставе питање да бисте могли да им дате одговор”, наводи професорка.

Указује да деца веома ретко поставе таква питања на самом часу.

“Углавном то питају после часа или вам пишу цедуљице па остављају на столу да бисте им дали неке информације. Мислим да бисмо могли као друштво мало боље да уредимо те системе и да мало више пажње посвећујемо и кроз план и програм и кроз превенцију да бисмо смањили број полно преносивих болести”, наводи Романдићева.

Млади све раније ступају у сексуалне односе, али на ризичан начин

Тања Игњатовић из Аутономног женског центра напомиње да млади све раније ступају у сексуалне односе, али на ризичан начин.

“То онда носи читав низ последица за собом – од полно преносивих инфекција преко нежељених раних трудноћа”, истиче Игњатовићева.

Указује да су информације до којих они долазе, најчешће преко интернета и вршњака, углавном искривљене, пуне полуистина или на неправилан начин обликују њихово разумевање сексуалности, свога тела, сексуалних односа, интимности, партнерских односа, насиља.

“Не можемо да се правимо да то није део релевантних тема за њихово одрастање”, поручује Игњатовићева.

Два покушаја да се уведе сексуално васпитање у школе

До сада су била два покушаја да се на неки начин уведе сексуално васпитање у школе и оба пута није успело. Први пут је отказано и пре него што је почело, други пут је трајало две године као нека врста допунске наставе и онда је и то прекинуто. И то углавном због отпора.

“На површини проблема појави се неки ауторитет, обично неки конзервативни интелектуалац, неки професор универзитета који каже то не могу да уче наше деца, то је претерано рано, то је утицај непогодних западних и оваквих и онаквих тенденција. Дакле, ми хоћемо да се правимо да су наше деца нешто много различита од друге деце и да њих заправо ове теме не занимају. То, наравно, одмах преплаши Министарство просвете које не одговори на добар начин на такве оптужбе”, наводи Игњатовићева.

Навела и да имамо све већи број конзервативних група, покрета, па и политичких покрета који се придружују тим појединцима.

“Српска православна црква не заостаје у тој теми, али мислим да је највећи проблем заправо пасивност Министарства просвете, Министарства здравља и сада новог Министарства за демографију. Они би морали да понуде програме који одговарају узрасту ученика”, каже Игњатовићева и додаје да о томе деца треба да уче не у осмом разреду, него много раније.

"Морамо да стекнемо поверење међу младима и да не правимо од овога страшну тему"

Професорка Романдић напомиње и да није само задатак професора биологије да упути децу у сексуално васпитање.

“Ту би требало да учествују и учитељи. Професори биологије су увек они који дођу на крају, који се питају за детаље. Ја верујем да би све моје колеге волеле да своје знање пренесу и да имамо једну здраву нацију. То јесте наш циљ. Не само да их едукујемо како изгледају некакве биолошке законитости, него да их научимо како да се чувају и превенирају своје здравље и сутра постану здрави и одрасли људи који ће имати здраво и нормално потомство”, наводи Романдићева.

Истиче да наставници некада импровизују и покушавају да у најбољој намери допру до својих ученика и да им дају бољу подлогу за здравији живот.

Говорећи о томе како би у свим школама могао да буде једнак приступ овој теми на добробит деце, Ромадићева каже да морају да се направе адекватни планови који ће се у постојећим предметима имплементирати.

”Да бисмо о томе говорили, морали бисмо о томе да говоримо више у медијима, морали бисмо да оснажимо децу да буду довољно способна да препознају и да имају поверења и у своје наставнике и у друштво. Све оно што би требало да их научи како да се осамостале у животу. Дакле, питање поверења и престанак прављења неких страшних ствари око прича везано за сексуално васпитавање, односно за превенцију њиховог здравља”, наглашава наставница.

Треба ли нам нови предмет – сексуално васпитање

Игњатовићева наводи да никада нису заступали идеју да сексуално васпитање мора да буде посебан школски предмет, већ да може да буде и део других предмета.

“То је показао један од првих програма за свеобухватну обуку који је и у предметима као што су српски језик и књижевност, али и енглески језик. Деца могу да преводе на енглески језик садржај који се њих тиче, а онда да постављу питања можда и на папирићима професорки биологије, разредном старешини, стручној служби, психолозима и педагозима. Дакле, пуно је начина и деца ту морају да учествују, да буду активна, али је битно да је атмосфера добра, да је безбедна, битно је да их наставници науче да нема ружних шала на ове теме. То су осетљиве теме. Потребно је да поштују своје границе и поштују границе других када о томе говоре”, указује Игњатовићева.

На питање како је то решено у другим земљама и можемо ли неки образац да препишемо, Игњатовићева каже да то није добар рецепт, јер се културе међусобно разликују.

"Али, оно што показују истраживања у земљама где постоји оваква едукације је да у просеку млади касније ступају у сексуалне односе, да боље познају и више користе контрацептивна средства, укључујући кондом, да мање показују дискриминаторно понашање једни према другима и да је мање заступљено родно засновано насиље”, наводи Игњатовићева.

"Што је веће знање, мања је спремност младих да се ризично понашају"

Навела је и програм здравственог васпитања о репродуктивном здрављу који је примењиван три године у Војводини, а који је прошло 10.000 младих.

“После тог програма су спровели процену ефеката. Исто се показало да је знање повезано са ризичним понашањем. Што је веће знање, мања је спремност младих да се ризично понашају. Где су они стекли вештине између осталог рецимо асертивног понашања, преговарања, што је јако важно у овим раним партнерским везама и да су унапредили своје знање посебно везано за аутономију одлучивања. Али и научили где су сигурни извори информација, где их потражити, кога питати”, указује Игњатовићева.

Главни извори информација младих су интернет и родитељи. Родитељи су често збуњени и срамота их је да о томе да причају са својом децом.

”А интернет нуди крајње непоуздане и нетачне информације. Ту је и доста насиља и доста порнографије која утиче на потпуно искривљавање слике о сексуалности и овим односима", закључује Игњатовићева.