Школски психолог: Траума код ђака из Рибникара није ни залечена, питање је шта деца раде кад нису у школи

После убиства деветоро ђака и чувара у ОШ “Владислав Рибникар“, свака претња безбедности деце уноси стрепњу и страх. Тако је и случај осмака из те школе, у чијем је ранцу пронађен нож, покренуо негодовања уз позив да се хитно реагује. Како да школе понову буду безбедне? Да ли је формирање тимова за сузбијање насиља у школама и пребацивање веће одговорности на наставнике прави начин да се врати спокој у школске клупе?

Школском полицајцу у Основној школи "Владислав Рибникар" прошлог петка је пријављено да ученик осмог разреда има нож у ранцу, а надлежни су саопштили да нико том приликом није повређен. Јуче је одржан и јавни час испред те школе.

Део родитеља тражи писано обећање да ће ђак код којег је пронађен нож убудуће пратити наставу онлајн.

Школски психолог Биљана Лајовић каже за РТС да је овај инцидент показао да траума од 3. маја није ни залечена.

"Овај последњи догађај, кад је заиста било веома трауматично и кад су деца потпуно била враћена у онај период кад се десила она страшна трагедија, нама говори да траума није ни залечена. Бојим се да смо у жељи да нешто урадимо – трчали, а у тој брзини нисмо донели праве одлуке да помогнемо да се таква страшна траума не превазиђе, али да се залечи бар у некој мери", каже за РТС Биљана Лајовић.

И док једни не желе да се њихова деца врате у школске клупе, други траже да се на улазе у школе поставе детектори.

“У страху су велике очи. Логично је да ви тражите нешто како бисте осигурали безбедност, али ово је тема у којој нема брзих решења и у којој морамо сви нешто да урадимо. Стављање детектора може да буде за неки момент умирујуће, али ја не мислим да је то решење. Као што не мислим да је решење да деца не иду у школу јер је деци место у школи“, рекла је Лајовићева.

Шта деца раде када нису у школи

Указује да је питање шта деца раде када нису у школи и да ли је одрасла особа с њима.

“Школа сама не може да осигура безбедност и то треба да нам буде потпуно јасно и то нам је јасно одувек. Правилници су постојали од 2010. Тимови су постојали и раније. Сигурно да све може много боље да се уради, али мора да се врати позитивна веза између школе и родитеља“, рекла је психолог.

Ако се та позитивна веза не врати, онда се, истиче, и не може говорити о тој врсти сигурности.

“Дете буде од 8 до 13 часова у школи, а шта се дешава од 13 до 7 ујутру – с ким се дружи, шта гледа на интернету, ко су му пријатељи, каква је породична атмосфера, шта чује од родитеља. Кад то све тако испитате, видите да школа има један мали комад времена, а и утицаја на дете“, истакла је Лајовићева.

Школа је важно место социјализације

Биљана Лајовић истиче да је интерес деце да иду у школу и јер је она не само образовно-васпитна установа већ и важно место социјализације.

Ако се у школу не иде и настава прати онлајн, детету се ускраћује интеракција са вршњацима, указује Лајовићева.

Сматра да правилник који је донесен и који даје могућност родитељима да оцењују рад наставника треба да се повуче.

“Мислим да су имали добру намеру, али да су направили нешто лоше. Направили су још јачи јаз између наставника и родитеља… Ако правите негативну кохезију на једној страни, ви ћете само добити негативан ефекат“, поручује Лајовићева.

Цело гостовање Биљане Лајовић погледајте у видеу на почетку текста.