среда, 14.02.2024, 19:41 -> 19:41
Извор: РТС
Аутор: Новица Савић
Од хајдучије до прогона, од харема до заборава – како историја памти Миленка Стојковића и Петра Добрњца
Међу најзнаменитијим војводама из Првог српског устанка су Миленко Стојковић и Петар Добрњац. Двојица устаничких вођа, прославила су се у бројним биткама, али су због сукоба са Карађорђем били приморани да напусте Србију. Тако су незаслужено пали у заборав.
Војводе Миленко Стојковић и Петар Добрњац као да и данас чувају Пожаревац. Њихови споменици окренути су ка крајевима у којима су суверено владали и родним местима.
Миленко Стојковић рођен је у Кличевцу код Пожаревца 1769. године.
Историчар Мирољуб Манојловић наводи да је он као угледни грађанин, трговац и занатлија уживао високу репутацију и међу Србима и међу Турцима.
Да је био једини писмени војвода у оно време тврди хроничар из Кличевца Новица Стојановић.
“Он има такве заслуге које ретко ко од војвода има, у сваком погледу и то је једини писмени војвода у оно време“, рекао је Стојановић.
Петар Теодоровић Добрњац, нешто је млађи од Миленка, родио се у Добрњу код Петровца на Млави 1771. године.
“Имао је значајан углед, јер он је, кажу, био хајдук, али је касније углавном био трговац“, каже историчар Манојловић.
Мића Аксентијевић, хроничар из Добрња, истиче да је он морао да има и харизму како би приволео народ да га следи.
“Бити војвода у устаничкој Србији није могао свако. Морао је да има ратно искуство, да има харизму да приволи народ да га следи“, навео је Аксентијевић.
Миленко Стојковић познат и по свом харему
Догађај који ће прославити Миленка Стојковића је његово убиство дахија на дунавском острву Ада Кале, 1804. године. Касније ће заузети и Пореч, одатле господарити Источном Србијом и постати чувен по свом харему.
“Пред одлазак у Русију 1811. године Миленко је распустио харем, и то је баш позната чињеница да је он све те жене отпустио, није, нормално, могао да их води даље“, прича Манојловић.
И све су се добро снашле и у добре куће су отишле, додаје Новица Стојановић.
Сукоб са Карађорђем
Миленко се као војсковођа доказује у боју на Иванковцу, 1805. године, првој победи устаника над регуларном турском војском, а Петар годину дана касније у одбрани Делиграда. Али, убрзо долазе у сукоб са Карађорђем.
“Њихов став је био да свако у својој нахији, у свом крају буде равноправан или да има исту власт као Карађорђе над читавом Србијом, што, нормално, Карађорђе који је тежио централној власти и јачању Србије као државе, будуће државе, настојао да сломи све те несугласице и да подреди све војводе“, објашњава историчар Манојловић.
Напустили Србију и преминули у иностранству
Одбијајући места попечитеља, тадашњих министара иностраних послова и правде, Миленко и Петар били су принуђени да напусте Србију у коју се више никада неће вратити.
“Миленко је рано отишао из ове средине, имао је два сина и ћерку. У Русији синови су изгледа имали лепу каријеру као војнички кадар, али о томе немамо поузданих података, јер је он у Русији умро, негде после 1831. на Криму у Бахчисарају“, наводи Манојловић.
Петар Добрњац имао је два сина и оба су умрла у Русији.
“Петар је имао два сина. Један се звао Јован, за другог немамо податке како се звао. Обојица су умрла као питомци Пажевског корпуса и царској Русији“, навео је Мића Аксентијевић.
Петар Добрњац је живео у Бесарабији, у граду Јашију, данашњој румунској Молдавији и тамо је и умро.
Иако спадају у ред најславнијих војвода из Првог српског устанка и Миленка и Петра је историографија углавном заобилазила. Али, зато су остали у народном сећању.
“Ипак су то велике историјске личности и то што ми радимо за њих је можда и најмање што смо могли да учинимо, јер они нама више не дугују ништа, али зато ми њима дугујемо све“, закључио је хроничар из Добрња Мића Аксентијевић.
Коментари