Извештавање и масовна убиства – професорка из САД открива шта јавност треба да зна
Наставници Основне школе "Владислав Рибникар" у отвореном писму наводе да је њихова морална обавеза да брину о преживелој деци, истичући да њихов колектив месецима трпи осуде јавности и појединаца и да се то дешава и уз подршку медија. Како приступити жртвама и њиховим породицама, на који начин медији могу и треба да се баве нападачима, како се према тој теми односи Америка, која има искуства са масовним пуцњавама већ деценијама, за РТС говори Елизабет Скјуз, професорка новинарства и медија, која је у Србији боравила у оквиру програма америчке амбасаде.
Наша земља се овог пролећа суочила са нечим с чим се САД нажалост суочавају годинама: десило се масовно убиство у школи, потом још једно. Ви радите на истраживању које се тиче извештавања у масовним трагедијама. Има ли рецепта како извештавати одговорно?
Извештавање мора да буде усредређено више на жртве, мање на нападача. Мислим да постоји тенденција да се извештава о починиоцу, да се истражи његова позадина, мотиви. Америка је много извештавала о томе.
Од раних 2000-их, 2012. после пуцњаве у позоришту Аурора у Колораду, научили смо да су жртве у фокусу извештавања, а идентификовање нападача и прича о њему може да произведе више лошег него доброг.
Али како да направимо баланс између права јавности да зна и оних који су најважнији – жртве, њихове породице, преживели?
Мислим да је право јавности да зна веома важно, али јавност има право да зна ствари око којих може нешто да учини, зар не? Тако да, приче о томе шта је кренуло по злу, шта можемо да урадимо, шта учимо из ове пуцњаве да бисмо могли да променимо јавне политике или начин на који размишљамо о безбедности у школи или сличним стварима, те ствари јавност има право да зна. Јавност баш и нема потребе да зна све о починиоцу, како је одрастао или такве ствари јер то не може да промени ништа.
Али треба ли знати нешто више о извршиоцу како бисмо препознавали знакове упозорења, на пример?
Да, мислим где можемо да причамо о знаковима упозорења, али на срећу Србије, тренутно имате једног починиоца, један нам заправо не даје довољно информација да бисмо разумели знакове упозорења.
Тако да, мислим да би Србија могла да позајми нешто од онога што ми знамо о починиоцима у Сједињеним Државама, о уобичајеним претњама, које су ствари због којих би неко могао да пожели да уради овакве ствари, али можете причати о томе без идентификације починиоца и не говорећи конкретно о њему.
Не би требало да откријемо његово име?
Не би требало да истичемо нападача, зар не? Идентификујте починиоца, избегавајте његове фотографије колико је то могуће и када треба да се говори о њему, када можете, избегните коришћење имена.
Било шта што умањује њега самог, јер он као појединац није битан. Важно је како је могао да уради оно што је урадио, где је систем могао а није приметио да се нешто дешава. Дакле, починилац у позоришту Аурора је током периода од годину дана заиста почео да се мења.
Он је био на докторском програму и заиста је почео да губи додир са стварношћу. То су људи приметили, па како би могли да о томе не извештавају?!
И та промена се догодила после Колумбајна. Године 1999. ученици 12. разреда убили су 12 ученика и наставника. И шта је било после тога? Дошло је до померања фокуса, са извештавања о убици на жртве. Како се то догодило?
Временом се то десило. Колумбајн је привукао пажњу људи јер је било неколико кључних грешака које су направљене у извештавању.
На пример?
На пример, Rocky Mountain News је објавио фотографију на унутрашњим странама где је била група ученика у једном углу са полицајцем који се крију иза аутомобила. Али у средини фотографије, био је један младић који је био убијен.
Његово тело је лежало на тлу. Његови родитељи су сазнали за његову смрт јер су видели фотографију у новинама пре него што их је обавестила полиција. Било је превише акцента на починиоцима, посебно на почетку. А породице нису виделе, ни чуле много о својој деци која су била убијена или ученицима који су преживели.
Колико има истине у томе да се причањем о починиоцима инспиришу имитатори или ствара ефекат заразе?
Докази су помешани и заправо постоји разлика између ефекта заразе и имитатора. Ефекат заразе се заиста односи на чињеницу да је након масовне пуцњаве већа шанса да се деси нова пуцњава.
Неки људи имају доказе о томе. Други истраживачи су рекли да то баш и није случај. Већа брига заиста може бити дело имитатора, а ту медији играју улогу, јер када медији истичу нападача, и његова слика је свуда, посебно слике нападача који држи пиштољ.
Нападач на Универзитету Вирџинија Тек у Сједињеним Државама послао је манифест и имао слике себе како држи оружје које је објавио Ен-Би-Си. Све те слике постану ствари за које се потенцијални нападачи некако ухвате и ти починиоци постају антихероји.
Тридесет један одсто светских масовних убистава догодило у Сједињеним Државама. Шта сте до сада научили као друштво, као држава? Има ли лекција коју би требало да знамо?
Мислим да су медији научили како да боље раде иако то није савршено. Ја мислим да је јавност у Сједињеним Државама научила да треба да направимо неке значајне промене.
Где су проблеми да придобијемо своје надлежне, законодавце, да усвоје политике о законима о оружју, да обезбеде веће финансирање институција које се баве менталним здрављем, превенцијом. Имамо проблема да натерамо наше законодавце да то ураде.
Коментари