О здрављу бескућника здравство (не) брине довољно

Здравствени систем многим бескућницима је потребан, али недостижан. Око 90 одсто људи у ситуацији бескућништва нема приступ здравственој заштити, од којих 60 одсто зато што нема лична документа, показује истраживање.

Када и доспеју у здравствене установе, било као хитни случајеви, било на прегледе и интервенције са документима, наилазе код здравствених радника на професионалан, али често и на нељудски однос и дискриминацију.

"Познати прегледи на ходнику, увредљиве поруке лекара у здравственим установама 'знамо га од раније, видиш да се прави, није наш порблем па нека се убије то није мој проблем. Хитна помоћ: а то је тај алкохоличар, знамо га, немамо где са њим, имам 50 бескућника, видиш да лаже, може да хода, доста ми је вас душебрижника", наводи само неке од коментара са којима се сусрећу бескућници Катарина Богдановић из Глобалне хуманитарне организације

Здравствени систем се не сналази најбоље у сусрету са особама које су у ситуацији бескућништва и треба пронаћи ефикасније начине како до њих допрети, каже министарка.

"Превенције наравно нема никакве, јер то су људи који не иду у домове здравља, који немају изабраног лекара, који немају осигурање, долазе када су болесни. Било је међу бескућницима и оних који су имали туморе на мозгу, и оних који су имали ХИВ и оних који су имали инфаркте миокарда, којима је указана помоћ као и свима другима. Чак и када изађу из здравствених установа, они немају где да оду да се опораве. Значи крајње је време да се направе одговарајуће социјално-здравствене установе", наглашава министарка здравља Даница Грујичић.

Време је и да здравство уђе у неформална насеља како би се најпре помогло деци, став је и предлог народне посланице.

"Зашто у ромским махалама и ромским насељима не постоји здравствена станица? Када постоји здравствена станица медицински радник може да утврди да ли је дете жртва злосталвјања, да ли је у ситуацији бескућништва. Када здравствени радник то установи, дужан је да обавести центар за социјални рад, да се том детету помогне, да деца не рађају децу, да деца не буду у ситуацији бескућништва, да деца не буду жртве трговине људима", истиче Наташа Тасић Кнежевић из Одбора Народне скупштине за људска и мањинска права.

Ко може да нађе своје место у прихватилишту

Такозвани бескућници се ретко обраћају институцијама система, а институције система треба да им приђу што ближе, посебно на нивоу локалних заједница, поручују из кабинета поверенице за заштиту равноправности.

"Суштина јесте у социјалном раду и услугама социјалне заштите. Иако смо сви свесни да је прихватилишта недовољно и капацитети су им недовољни, посебан проблем је да се у прихватилишта не примају бескућници уколико су били на лечењу у клиникама за психијатријске болести, уколико немају налаз и мишљење лекара да могу да бораве у заједници, што је сасвим логично. Ми немамо алтернативу за њих, то је проблем", каже в. д. помоћнице Повереника за заштиту равноправности Татјана Пријић.

Како НВО помажу бескућницима

Проблеме људи у ситуацији бескућништва и јавности и власти приближавају невладине организације, које спроводе мноштво активности да помогну тим људима, истиче на скупу и ресорни министар. Као и то да је у досадашњим друштвеним дијалозима препознато да су највеће препреке особама у ситуацији бескућништва у остваривању основних права - непоседовање личних докумената и спора и компликована процедура њиховог прибављања.

"Мислим да ће и овај друштвени дијалог имати за последицу доношење и усвајање мера, креирање политика које ће обухватити и ову социјално невидљиву, осетљиву и вероватно најмаргинализованију друштвену групу. Они нису људи за осуду, они су грађани Србије спрам којих ми морамо исказати солидарност", наглашава министар за људска и мањинска права и друштвени дијалог Томислав Жигманов.

Србија нема усвојену дефиницију особа у ситуацији бескућништва. Нема ни прецизан податак о њиховом броју.