Стопања – село у којем ђаци ужинају прасетину и увек се тражи који килограм печења више

И Бајден је 2009. пробао печење у Стопањи, бар тако воле да се похвале мештани. Начичкане печењаре дежурне као апотеке – раде 24 сата. У том селу школарци ужинају сендвич са 100 грама прасетине. Навијачи радо сврате да украду јагње, а странци траже који килограм више да понесу.

"Ја мислим да не постоји место у Србији где нису чули за Стопању. Тајна је у добро печеном печењу, хрскава кожица, добро печено и ништа друго", каже Драгана Јевтић, власница печењаре.

Власник печењаре Радиша Гашић наводи да тренутно у Стопањи има осам до десет печењара које раде. "Мој утисак је да, и кад би нас било више, да би и то радило", додаје Гашић.

Прве крајпуташке печењаре отворене су шездесетих година. Данас имају и "Печенијаду" у част кафане и врућег печења.

Стопања је село у Србији са највећим бројем печењара по глави становника, а мирис врућег печења шири се Улицом Косовских јунака која је и главна улица у овом месту. Ред за печење најчешће се чека недељом.

"Печење у Стопањи је гастро производ који је направио неки бум. Нико им није помагао, нико ту није правио неку кампању, ни на чему се није радило. Једноставно је кренуло стихијски и настало је нешто ново, необично", објашњава Јелена Стојковић, ауторка књиге "Стопањске кафане и њихове приче".

Необично је и да је у селу печењара успела да опстане и једна рибарница. Власник рибарнице Миљко Бићанин каже да мештани Стопање ипак више воле печење.

"Исправније је јести рибу него печење, због здравља, али овде више воле печење. Једу печење сваког дана, а само их пост натера да једу шарана", наглашава Бићанин.

У селу на Морави можда и рибарница дочека боље дане, јер печењаре брину своје бриге – Моравски коридор их заобилази и прети да одвезе и госте. Надају се да ипак неће доживети судбину колега дуж Ибарске магистрале.