Новак живи у кући без струје, уписао школу за пекара - потребна му је помоћ да оствари једну жељу

У трошној кући, без струје и воде, живи петнаестогодишњи Новак Милојевић са оцем, који се у родно Рударе овог лета вратио из Бора. Жеља да упише школу за пекара у Прокупљу му се остварила, али постоји још једна, јача.

"Желим да излечим своје очи да могу да видим, да могу све да радим, да идем у школу, да се дружим са другарима", каже Новак Милојевић из села Рударе.

"Врло лепо васпитано дете, врло комуникативно, лепо се уклопио, лепо су га деца прихватила. Вољан је да иде у школу, да учи, да ради", каже Данијела Радичевић, разредни старешина.

Новак је слабовид, скоро 80 одсто. Потребно му је редовно лечење на једној приватој клиници у Новом Саду.

Мирослав Милојевић каже да то кошта 65.000 динара без смештаја, само болница толико кошта.

"На свака три месеца мора да буде тамо, да би се тамо лечио и да би му то ишло набоље", испричао је отац.

Новаков отац и сам инвалид, брине о сину од његове друге године, када га је дечакова мајка напустила. Повратак у Рударе, без икакве помоћи и основних услова за живот свакодневна је борба за егзистенцију, у коју се упустио решен да пружи сину жељено школовање.

“Ниш Експрес нам је изашао у сусрет, одмах је чуо за нас, одмах нам је обезбедио месечне карте да би дошли овде, да би он био редован ђак, јер нисмо имали могућност да долазимо у школу из финансијских разлога. Ја не радим и посао ми је хитно потребан да бих могао да га издржавам", рекао је Мирослав Милојевић.

Да би прикључили струју, треба намирити дуг који је око 80.000 динара. Немају бојлер, фрижидер, шпорет. Иде зима, треба поправити столарију.

До тада, празном кућом одзвањају звуци старе хармонике, коју је Новак научио да свира уз оца. Чини га срећним, а срце му је тако, каже, пуно наде у боље дане.