Ректор Универзитета у Београду: Финансирање је акутан проблем наше универзитетске заједнице

Када год се у Србији дешавају политичка или друштвена гибања, историјски или ванредни догађаји, чују се с једне стране питања зашто Универзитет ћути, а с друге опаске да Универзитет не треба да се меша у политику. За више од два века, колико постоји Универзитет у Београду, било је и превише прилика да се постави такво питање и да се на њега одговори.

Данас, када ова национална институција слави јубилеј – 215 година рада, подсећамо се изјаве њеног оснивача Доситеја Обрадовића, који је укратко свео сврху образовања: "Научи од мудријег, то ти је велика корист, научи другог, то ти је велика задужбина."

Ректор Универзитета проф. др Владан Ђокић имао је прилику да учи од мудријих, али и да подучава, био је професор и декан Архитектонског факултета, ректор је од 2021. године. За РТС говори о томе како данас види улогу универзитета, какав је материјални положај професора, али и ко ће уписивати универзитет у земљи у којој је све мање матураната.

Истиче да Универзитет у Београду с поносом обележава овај јубилеј, 215 година од почетка високошколског образовања у нашој земљи. То је година када је Доситеј Обрадовић основао Велику школу.

"Она је била кратког даха, трајала је само неколико година, али то је био предуслов да ми данас имамо универзитет какав имамо, који је прошао кроз многе фазе развоја и који је данас постао респектабилна институција коју поштују не само у региону него и у целом свету. Оне вредности за које се Доситеј Обрадовић залагао, а то су пре свега демократизација знања, критичко мишљење и толеранција, јесу вредности за које се Универзитет у Београду и данас бори и ми сматрамо да смо доследни наследници онога што је започето пре више од два века", поручује Ђокић.

Када кажете те вредности, први ректор на вашем месту био је Сима Лозанић, он је био министар привреде и био је министар спољних послова. Други је био Јован Цвијић, који је био типичан научник. Често се Београдском универзитету упућују критике да је недовољно друштвено ангажован, а с друге стране да је искључен из друштвене заједнице. Каже се и да је недовољно присутан у привреди, а у исто време да студенти немају довољно теоријских знања. Где је позиција Београдског универзитета?

Позиција је врло специфична. Од Симе Лозанића, који је био први ректор, али не само ректор нашег универзитета него и ректор Велике школе.

Од тада па до данашњих дана улога Универзитета се мењала. У почетку то је била мала група професора, мала група студената и то је била, да кажем, елитна институција, односно институција која је била намењена школовању елитних делова популације, будући да је то била мала група која се школовала. Касније то је постало масовно школовање, после Другог светског рата, као и у многим другим земљама, универзитети су постали места где је требало да се образује што више студената, како би се стручњаци из различитих области некако посветили развоју друштва.

Тако је у нашој ситуацији, наш универзитет прошао кроз многе фазе у последњих двадесет година, кроз разне промене које се дешавају у друштву, улога универзитета се мења и постаје све специфичнија. Он више није само место где се учи, где се образују млади људи, где се истражује, где се на неки начин обавља научноистраживачки рад, већ он има и неке друге улоге.

Једна од њих јесте друштвена, коју сте поменули, где универзитет мора да буде друштвено ангажован, где мора да указује на појаве и догађаје у друштву, да треба да има одређено мишљење о појединим ставовима, али није само то његова улога. Његова улога је и културна, треба да на неки начин унапређује, да афирмише наш језик и културу. Његова улога у последње време је и економска, јер од универзитета се тражи да буду финансијски самоодрживи, да могу сами себи да доносе приходе.

Од универзитета се такође очекује медијска улога, као што је ова, да се у кореспонденцији с медијима утврди шта је оно што медији могу да допринесу универзитету, шта је оно што универзитет не жели да од медија чује. Тако да је веома широка и сложена улога универзитета у последње време, јер је тешко да универзитет у овим условима одговори на сва бројна питања која се намећу у општем, у друштву и у нашој култури.

Универзитет се ове године пласирао добро на чувеној Шангајској листи. Ту су заслужена пре свега двојица професора који су високоцитирани у научним круговима. Ипак, та листа не мери баш ниво образовања на факултетима. Да ли нам ово померање на Шангајској листи указује на то да је универзитет заиста бољи?

Универзитет стално треба да тежи томе да поправља своје место, да поправља свој углед и да буде престижан. Један од тих показатеља јесу и те мерљиве листе које вреднују универзитете на бази одређених критеријума. Постоји велики број листа, односно велики број начина рангирања универзитета, а некако се у медијима Шангајска листа успоставила, устројила, да кажем, као доминантна, као најважнија, као најзначајнија, што она свакако није.

Постоје друге листе које на бази других параметара, који су, да кажем, објективнији, рангирају универзитете.

И какав је?

Наш универзитет се на свим тим листама које га рангирају налази негде између 200, 300, 400. и 500. места. То је огроман успех за наш универзитет. У односу на укупан број универзитета који се рангирају и који се вреднују, ми са овим пласманом улазимо негде у два одсто најбољих универзитета у свету. Када кажемо два одсто најбољих универзитета у свету, то је изузетно велики успех.

На Шангајској листи највећи број универзитета је из Сједињених Америчких Држава и Кине. Они заузимају огроман, да кажем, проценат у односу на друге универзитете, а оно што знамо и што је сигурно јасно јесте да су велика финансијска улагања из много извора на америчким и кинеским универзитетима и да они имају могућности да боље напредују.

Наши истраживачи се труде колико могу. Они стварно раде све више и више. Имамо изузетне, изврсне истраживаче који су изузетно добро цитирани, који објављују радове у најзначајнијим престижним часописима, који доприносе афирмацији нашег факултета и наших универзитета.

Оно што би требало ми као универзитет и уопште читаво наше друштво да поспешимо јесте да се они који највише доприносе, они који су најбољи, они који су најизврснији да имају неке бенефите од тога, да на неки начин буду награђени – било да је то финансијски, било да је то медијски, било да је то академски или на неки други начин. Али свакако треба да се бавимо онима који су најбољи и у њих да улажемо и на тај начин да остваримо још бољи успех.

С тим у вези, један део академске јавности и научних радника очекивао је да ће и они добити ово најављено повећање од 5,5 одсто. Дакле, остали су изузети из ребаланса буџета, из тог повећања. Какву им то поруку шаље? Шта им ви кажете?

Мислим да је то јасна порука да се на високо образовање не води довољно рачуна. Значи, сви нивои образовања су добили одређени степен повећања личних примања на бази повећања коефицијената, осим високог образовања.

Ми смо то указали представницима Владе Републике Србије и државним органима, међутим, они су остали неми на наше апеле. Финансирање високог образовања је један од акутних проблема наше универзитетске заједнице, не само наших универзитета него свих државних универзитета у Србији.

Постоји један раскорак и дисбаланс између одређених закона и прописа који третирају финансирање високог образовања и у многим ситуацијама поједине високошколске установе долазе у ситуацију да не могу да одговоре на одређене финансијске захтеве који се тичу исплате плата, који се тичу одржавања објеката, који се тичу других материјалних трошкова, који се тичу напредовања наставе и осталог.

Чак и они сегменти од државе који законски треба да буду додељени, средства која законски треба да буду додељена факултетима и високошколским установама не исплаћују се у целости и онда факултети морају на бази сопствених прихода да допуњују одређене празнине у буџету јер су на неки начин нерегуларно и неоправдано неисплаћена средства од стране државе.

И онда ће студенти рећи "да, али то значи да нама повећавате школарине"?

Јесте, то је узрочно-последично. Значи у овој претходној школској години факултети на нашем универзитету су повећали висину школарине. Морам да кажем оправдано, неки од њих су то повећали после десетак година стања у којем нису повећавали, неки су то повећали за веома мали проценат, али основни разлог тог повећања јесте тај дисбаланс и ја морам да напоменем како се финансира високо образовање, оно се финансира високошколске установе.

Постоје два начина финансирања, једно су буџетска средства која долазе од државе и друго су сопствени приходи које убирају високошколске установе на бази или школарина или неких пројеката, студија и послова које раде.

Е сад, неки факултети имају више студената и више прихода од самофинансирајућих студената, неки имају више од привреде, неки немају ни једно ни друго. И постоје факултети који стварно немају сопствене приходе и који не могу да одговоре и да плате све оно што је потребно да се плати уколико не добију средства од државе.

Ту се јавља још један проблем универзитета који је глобални, али и национални. Дакле, ви имате све више универзитетских центара, имате приватне факултете који су такође конкурентни, али имате и депопулацију, дакле све мање матураната. И сада, практично у јунском пријемном року, тек четири факултета су била попуњена из прве. Што значи да је сада постала трка само за буџет, не то да ли ће било ко, чак и најлошији ђаци средње школе који су пожелели да упишу неки факултет, уписати тај факултет. Да ли Вас то брине?

Наравно да ме брине. Значи, то је једна, да кажем, далекосежнија последица многих објективних и субјективних околности. С једне стране имамо објективне околности које се тичу депопулације становништва. Ми знамо да у последњих 15 година глобално негде скоро хиљаду деце мање годишње заврши средњу школу у нашој земљи.

То значи да опада број потенцијалних студената. Ове године негде између 50.000 и 60.000 средњошколаца је завршило четврти разред. Они су потенцијално неки од студената. Наравно, неће они сви уписивати факултете, али један од разлога је заправо депопулација.

Други разлог јесте чињеница да ми сад имамо велики број универзитета, велики број студијских програма, велики број високошколских установа. У нашој земљи постоји више од 200.000 високошколских установа и у нашој земљи постоје више од 2.000 студијских програма који се реализују на разним нивоима наставе. То је сада једна нова могућност за студенте да одабирају између приватних факултета, којих има осам или девет у нашој земљи, који су акредитовани, и државних факултета, којих такође има девет, који су акредитовани. То је сада лепеза могућности која такође објективно сужава простор за једну конкретну високошколску установу.

С друге стране, постоје субјективне околности које се везују за нас саме, за наше студијске програме, који могу да буду много бољи, који могу да буду више примењени у пракси, који могу да дају више вештина. Поједини факултети се труде да у својим студијским програмима укључе неке новине, и они, углавном, имају велики број студената који се пријављују на те студијске програме, док неки студијски програми који су, да кажем, превазиђени или који нису унапређени, на неки начин остају непопуњени.

Хоће ли државна матура помоћи или одмоћи Београдском универзитету? Нисмо били спремни за државну матуру и она је одложена за две године. Да ли мислите да је то реалан показатељ знања, ако будете имали само тест, где ће рецимо и за друштвене факултете ђаци полагати математику или обрнуто, дакле српски за природне факултете?

Универзитет у Београду је играо активну улогу у креирању државне матуре у сарадњи са нашим министарством и ми смо давали одређене предлоге и сугестије како би та матура требала да се одвија. Неки од наших предлога су усвојени, неки нису. Дошло се скоро до решења, међутим, онда је државна матура одложена за неколико година.

Оно што могу да кажем јесте да ми на Универзитету сматрамо да та матура може да буде само једна врста теста који ће рангирати будуће студенте на нивоу њиховог средњошколског образовања, али никако једини показатељ за упис на факултете.

Поготово за одређене факултете који имају неке специфичности по којима државна матура не може да дâ резултат, као што је рецимо Архитектонски факултет, као што је рецимо Медицински факултет, као што су неки факултети који имају своје специфичности које морају на неки начин да се дефинишу пријемним испитом.

Тако да је наш став био да се високошколским установама, односно факултетима који поседују одређене специфичности и који сматрају да је испит провера квалификационе способности студента да студирају, тај студијски програм, заправо нешто што треба допустити тим високошколским установама да оне саме одлуче да ли желе пријемни испит или не.

И такав договор је био направљен са Министарством просвете, науке и технолошког развоја, тада је такав пројекат требало да крене, међутим, од њега се из одређених разлога одустало, тако да се надам да имамо сада времена да још мало унапредимо систем за наредне две године како би он био још бољи и оригиналнији.

То значи да ће неко ко буде хтео да упише Архитектонски или Медицински факултет полагати и државну матуру и после тога још један пријемни.

Да се вратимо само још на положај наставника. Ви сте споменули да би положај универзитетских професора и наставног кадра на факултетима требало да буде бољи. Ви сте ту имали, и то из Ваше струке, план становања за научнике и за младе професоре. Међутим, према плану изградње на Новом Београду чини се да у просторном плану нису планиране све те јединице. Дакле, нема станова за научнике. Ко ће ту победити? Хоћу ли научници или инвеститори?

Видећемо. Фондација за младе научне раднике формирана је с намером да се обезбеди одређени кредитни услови за младе научнике да они могу под повољним околностима да изнајме и купе станове на тој локацији.

На тој локацији је било планирано да се изгради седам објеката, до сада су изграђена три објекта. Остала је празна парцела на којој постоји још простора за градњу. Међутим, универзитетска фондација за стамбена питања младих научника није финансијски пословала развојно.

Значи, није то земљиште привела намени и то земљиште је Град одузео Универзитету.

Тако да ми се сада на неки начин боримо и покушавамо то земљиште да вратимо Универзитету како би се наставила градња на том подручју и како би се ту успоставио, да кажем, нови универзитетски центар који би поред стамбених објеката могао да има и неке административне објекте, неке пословне садржаје и неке друге активности које би некако објединиле читав тај комплекс.

Једна тема била је медијски нарочито важна у претходном периоду. Претходна ректорка Иванка Поповић каријеру је почела и завршила у контексту доктората министра Малог. Универзитет је одузео докторат, суд је вратио, министар је објавио на својим друштвеним мрежама да је завршио нови докторат у Словачкој. Да ли сада може да се деси да министар акредитује на Београдском универзитету и тај свој словачки докторат и да постане министар са два доктората?

Он је, колико знам из медија, докторирао у Словачкој и он је извршио нострификацију те своје дипломе, али не на нашем универзитету већ у агенцији која врши нострификацију.

Када се врши нострификација неког доктората или неког другог научног рада, она може да се врши на два начина. Ако је сврха његове нострификације даље школовање, онда ту нострификацију ради универзитет.

Ако је сврха те нострификације доктората рад, односно радни ангажман, онда то врши одређена агенција коју је формирало наше министарство. Тако да је господин Синиша Мали нострификовао свој докторат из Словачке у тој агенцији будући да он не намерава да настави да се школује, већ даље да ради са тим докторатом.

Ви сте пре пет година изабрани за члана Скупштине Фудбалског клуба Црвена звезда, дакле спорт вам је близак. Може ли Универзитет у Београду, у овим околностима, у својим параметрима, да буде оно што су спортисти били за Србију претходних дана? Да ли универзитету недостаје онолико улагања колико иде у спорт да би то био или је у питању нешто друго?

Тешко је поредити, ја свакако честитам свим нашим спортистима који постижу невероватне успехе и који се налазе на првим местима, који освајају медаље, који промовишу нашу земљу на најбољи начин. Универзитет, с друге стране, то ради на другачији начин. Универзитет не може да се пореди са спортистима. Универзитет је академска средина где појединачни успеси одређених особа заправо представљају заједнички успех читаве наше универзитетске заједнице.

Оно што бих хтео да нагласим јесте чињеница да је наш универзитет веома специфичан. Он се састоји од 31 факултета и 11 научних института. Свака од тих чланица наше универзитетске заједнице на свој начин доприноси угледу нашег универзитета.

Неки од њих доприносе приликом рангирања на ранг-листама које мере вредност универзитета. Неки то доприносе на други начин. Неки доприносе тако што учествују у одређеним привредним пројектима. Неки учествују у инфраструктурним пројектима.

Сетимо се само шта су професори Медицинског факултета радили за нас у време пандемије. То су све професори нашег универзитета који раде по клиникама, који су клинички предавачи и који на неки начин доприносе угледу наше академске заједнице.

Тако да је врло тешко издвојити само једну особу или издвојити само једну струку или један домен угледа наше универзитетске заједнице.

И оно што бих исто хтео да напоменем, ко год заврши било који од факултета нашег универзитета, када се нађе са неким колегама из иностранства у било каквој координацији, радећи неки пројекат, учествујући на конференцији, дебатујући, никада није у подређеном положају у односу на колеге које су завршиле факултете на многим престижним светским универзитетима, него баш обрнуто, потпуно равноправно, чак у одређеној предности у односу на друге.