Дан када је у Србији отворен прозор у свет – пре 65 годинa почело емитовање телевизијског програма

"Добар дан, драги гледаоци. Телевизијски студио Београд почиње свој експериментални програм. Данас гледате нашу прву емисију. За време Београдског сајма имаћете прилике да редовно пратите емисије нашег пробног програма. Програм ћемо емитовати од 20 часова до 23 часа" – тим речима, пре 65 година, почело је емитовање телевизијског програма у Србији.

Била је субота, 23. август, када је давне 1958. почело емитовање телевизијског програма из студија на Сајму. Отварање Телевизије Београд најавила је спикерка Радио Београда Оливера Живковић, а потом је Олга Нађ најавила емисије које ће бити у програму.

Затим је најавила пренос отварања Међународног сајма технике и научних достигнућа. Редитељ првог преноса био је Мирослав Дедић.

У 20 часова почео је први ТВ Дневник, који је водио вечити младић наше телевизије Мића Орловић.

Информативни програм је првог дана уживо емитовао емисију Светолика Митића.

Забавни програм режирала је Мирјана Самарџић, а водитељи су били Мића Томић и Предраг Лаковић. Славко Симић је рецитовао, наступили су Лола Новаковић, Петар Цвејић и други.

Био је то тренутак рађања наше телевизије.

Тог првог дана, емитовали смо скоро све телевизијске жанрове, од директног преноса отварања Сајма технике, преко филма и, на самом крају, драме.

Тог дана је на "задатку" било око 150 људи, једна репортажна кола са три камере и четири филмске камере од којих ниједна није била тонска.

Сигнал за слику емитован је из студија на Сајму у Београду, једином објекту у већем делу Европе тада наменски грађеном за телевизијску станицу.

У то време је Телевизија Београд имала трочасовни програм. Снимци из света стизали су дан касније на филмским тракама, возом или авионом.

У прво време програм се емитовао уживо, из студија, или посредством репортажних кола са места догађаја. Телевизија Београд потом набавља магнетоскопе и тонске филмске камере, и постепено се потискује искључиво "жива телевизија", а преовлађују емисије снимљене на траци.

На јавним местима у Београду је тада било само 80 телевизора и само 36 у становима. Људи су били фасцинирани.

Наредних година број домаћинстава у којима је телевизор заузео почасно место у кући растао је невероватном прогресијом.

Много тога се у техничком и технолошком смислу променило, али суштина је остајала иста – бити први и тачно информисати гледаоце, али их и забавити и едуковати.