Исповест почасног конзула Србије у Судану: Изгубио сам све што сам имао

Када сам дошао у Судан, рекли су ми: “Иди код Ахмеда Моутија! Код њега одлазе сви Срби.”

 И отишао сам. После вишемесечног путовања по пустињама Египта, Јордана и Судана озарио ме је велики српски грб и ћирилични натпис. Отворила се гломазна метална капија и открио мали рај: башта пуна палми са српском тробојком на јарболу. Ахмед је део своје куће, о свом трошку, претворио у Почасни конзулат Републике Србије у Картуму и дом за све Србе који забасају у овај део планете.

Међу афричким маскама и фигурама на полицама стоји српска застава. Орман је испуњен кристалним чашама и посуђем типичним за југословенске домове седамдесетих година. На сточићу стоји украшен ибрик са дугачким вратом, који је Ахмед донео са једног путовања.

На зиду је окачен календар Сремске епархије, а укућане је тог октобра посматрала Света Петка. Ахмед воли православље.

 Ибар на улицама Картума

„Ајде да те провозам по Картуму!", обратио ми се на чистом српском језику. Чинило ми се нестварним да у оваквој даљини од тамнопутог човека слушам течан српски, као да смо у срцу Шумадије.

Ушао сам у квалитетан аутомобил. Објаснио ми је да аутомобила нема много у Судану зато што су изузетно скупи: државни порези једнаки су купопродајној цени. Али, на то се гледа као на уштеђевину, јер се новац од пореза враћа кад се аутомобил прода.

 Ахмед ми показује град, говори где су владине зграде, где знаменитости. На радију почиње мелодија која ми се учини познатом, а Ахмед појачава до краја, пада у севдах.

 Стани, стани, Ибар водо, куда журиш тако...

 Картум наједном престаде да ми буде страни град. Овај човек којег сам тек упознао, постаде ми тако драг. Широк осмех у севдаху говори све. А онда креће – Свилен конац, србијански крој... Овако се „домаће“ ретко осећам у родном Београду.

 Куд год да кренем, теби се враћам поново, ко да ми отме из моје душе Косово… ори се из наших кола, чини ми се – цео Картум чује, одобрава, разуме.

 „Никад нисам био на Косову. Али је оно отето од моје земље и биће нам враћено, кад-тад. Пуштам ову песму сваки дан. Нема Суданца који је сео у мој ауто да је није чуо.”

 Упад побуњеника у конзулат

Од тада је прошло већ осам година. Ахмед је за мене још тад у Судану престао да буде почасни конзул, а постао пријатељ.

Ахмед је за мене Србин, чистокрван, неискварен, подједнако као моји преци. Србин тамнијег тена и мухамеданске вероисповести. Ретко се среће човек који толико воли Србију, који је своју љубав делима показивао деценијама, који је са рођењем у потпуности упио српски народни менталитет, пошто му је мајка Српкиња.

Када се рат разбуктао у Судану, он се затекао у Србији. Дошао сам да са њим разговарам о ратним актуелностима за текст који пишем. Закуцао сам на врата његовог београдског дома у подне, 13. јуна 2023. године. Угледах га главе заривене у шаке како разговара са пријатељима из Картума.

„Јутрос су ми упали у кућу. Испребијали чувара, убили пса. Опљачкали све што су могли. Што нису узели, изломили су. Ауто нису могли да покрену, па су га изрешетали митраљезом. Изгубио сам тамо све што сам имао. Чекао сам да дође моја кућа на ред, и ето, дошла је. Кад опљачкаше свима, нека мене не прескачу! Не бих желео да мене заобилази несрећа мог народа...”

„Суданска народна изрека каже: смрт у заједништву, то је свадба. Ако сви треба да умремо, нека мене међу својима. Шта год да се догоди Судану, ту сам и ја да поднесем и нећу се никад на то пожалити.”

„Зовем пријатеља, каже њему су два пута опљачкали кућу. То што је у питању моја кућа, мање је важно, али ту је и седиште Почасног конзулата Републике Србије. А побуњеници причају о демократији, владавини права... Добро је да ми је чувар преживео, старији је човек. А ето, мој вучјак је лајао, сметао им, и упуцаше га.”

"Враћам се ја својој кући"

Намештај који сам видео када сам му био у гостима, сада постоји само на мојим сликама. Ауто којим смо се возили пун је метака. Изрешетана су наша сећања.

Сада, упркос тешкој ситуацији, једва чека да се врати кући. Каже, првим ће авионом... а онда се исправља, јер аеродром више не постоји. Аутобусима ће, и пешке, преко Египта, па колико год буде било потребно, да допре до свог руинираног дома.

„Враћам се ја својој кући”, каже тоном у којем нема тежине, љутње, ни огорчености. Само одлучност да буде у свом дому, у каквом год стању да је, макар то било и згариште, са својом родбином, комшијама, пријатељима.

Кратких бркова какве је носио генерал Мишић, мршав и висок, Ахмед ми се чини као антички јунак: нема невоље која ће њега обесхрабрити, нити среће која ће га, после свега, разгалити. Па ипак, чак и данас Ахмед је према мени, госту, предусретљив. Скроман и непосредан, увек је чинио да се сви у његовом дому осећају као код куће. Чак и сада, тек сазнавши да му је кућа похарана, служи ме пићем, уз то је и срдачан. Никада се није догодило у његовој породици да гост није био добродошао, па је и сад тако. Гостопримство указује спонтано и лако, дубином свог бића, јер такви су Суданци, за њих су гости рођена браћа.

Док испијамо шљивовицу, цакле му се очи као на жеравици на укоченом лицу. Сузе се из њих не помаљају. Заледиле се у несрећи. Пола је живота прошло, а сузу није пустио. Не зато што их нема – благе црте лица које сад нагло отврднуше, пуне су тананих осећања што бујају у његовој души, великој и пространој као Нил покрај којег живи. Али он је мушкарац, снажан колико и осећајан, а сузе ништа не решавају. Уосталом, сматра да нема права на њих: многи су изгубили животе, а он „само” свој дом. А опет – дан је сунчан, свет је и даље пун богатства и лепоте, будућност, која мора бити боља од ове грозоте, на прагу је. Ахмед ни у једном тренутку у то није посумњао, јер је он са рођењем упио вечити оптимизам суданског народа. Када би знали да данас планета нестаје, Суданци би слегли раменима уз речи: створиће, колико сутра, Бог лепшу и праведнију...

 Догодине у Картуму

Ниједне сузе ме нису дирнуле колико Ахмедове неистечене. У његовим очима оне нису, као што то обично бива, на површини јабучица, већ у дубини. Чинило се да је цело око постало велика суза која је пустила сузне нерве да прожимају цело тело. Гледам му у дуге жгољаве прсте, а видим сузе; гледам му у лице, а видим цео унесрећени Судан.

„Све што су покрали и поломили, поштено је зарађено. Можда би ми било тешко да сам нешто покрао, а овако... Нек им је просто!”

Разумео сам: наравно да је више него тешко, али оном ко је поштено зарадио, и кад је све уништено, остаје нада у Божју правду и боља времена. Поштено зарађено, стећи ће се поново. А како лопов да ублажи свој очај, чему он да се нада? Њега је стигла заслужена казна.

Ахмед не жели да несрећа која га је задесила буде тема за медије. Али ја га убеђујем: важно је то, не због њега, већ због Судана. Свет треба да буде упознат кроз коју патњу пролази обичан народ. Уосталом, демолирано здање у Картуму било је дом стотинама Срба. Свима је нама кућа уништена.

Не знам шта да кажем свом драгом пријатељу, па изустих: „Догодине у Картуму! Доћи ћу ја теби поново у посету. Још ћеш ти мене возити по граду, одврнућемо Видовдан до даске, да га чују и нове генерације што ће спокојно градити успешну земљу...”

Али чини ми се да нећемо пустити Стани, стани, Ибар водо, и ја имам јаде своје, јаде своје, јер ко зна шта би се тад догодило са сузама у нама.